Свети Стефан, референдум и Срби

Никола Танасић Има скоро десет година како ме је моја добра пријатељица, руска монахиња и иконописац мати Ксенија запитала која је слава моје породице. „Свети Стефан“, одговорио сам. „О, лепо, слава Србије“, на то ће она. Потпуно затечен, рекао сам јој да нисам био свестан да Србија уопште има славу. „Наравно да има“, каже она, „слава Србије је слава Немањића, а то је Свети Стефан. Црква то добро зна, и Светом Стефану увек даје истакнуто место у првом реду светитеља на иконостасу“. Касније сам покушао да о томе нешто више сазнам, али подаци на интернету, као и увек када је у питању српска култура и историја, били су неконклузивни. Добар део наших јавних делатника, укључујући Јована Дучића, сматрао је да је слава Немањића Аранђеловдан. Владика Николај у „Животу Св. Саве“ каже да је Свети Стефан. Али то, у крајњој линији, и није толико битно. Том истом приликом, мати Ксенија ми је скренула пажњу да народи често деле судбине својих светаца. Русија и Енглеска под покровитељством Св. Ђорђа Победоносца увек су низали само војне победе и успехе. А српски Свети Стефан познат је као Првомученик, први учитељ хришћанске вере који је убијен зато што ју је проповедао. Тако је и српски народ, чувајући аманете који су му остали од Немањића, увек некако бивао прва жртва на олтару сваке нове пошасти и сваког новог империјализма који је захватао Европу. Страдајући, ми смо заиста постали народ Светог Стефана, а он се изборио за нарочито место у нашим срцима. Утолико пре, што са ову посебну везу са њим скоро да нисмо ни знали. У том смислу, дубоко је дирљива, потресна, и чак судбоносна чињеница да је Република Српска, та једина победа коју је српски народ изнео у југословенским ратовима (и безмало целом XX веку), основана баш на тај дан. У тим хаотичним данима чисто сумњам да се о симболици тог датума претерано много размишљало, тако да је рођење Српске на Светог Стефана увек више било ствар провиђења, него неког нарочитог планирања или политичке технологије. Ово многим Србима није јасно, а босанским муслиманима није јасно никако, и само зато су били у стању да помисле да је Српској било могуће укинути Дан њеног рођења и посвећења. Прича око референдума је стога веома налик на сваку политичку причу из Босне. Муслимани, који хистерично ударају на потпуно легитимне политичке интересе босанских Срба истовремено вриште како су Срби ти који сахрањују БиХ. А у ствари је све обрнуто. Јер ауторитет сваког политичког центра престаје да постоји оног тренутка када он својим потчињеним почне да наређује нешто што је њима, из било ког разлога, немогуће испунити. О томе дуго и обилато пише Толстој у „Рату и миру“. Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене „може“ да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што „није могуће“, она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати. http://www.nspm.rs/komentar-dana/sveti-s.html