Србијом су ходали титани и опет ће

Не може свако да чини подвиге. Није Господ дао исту улогу свима, али нам је зато свима дао срце и душу. Они који се нису одрекли душе не морају увек да чине подвиге, они морају само да чине оно што им душа каже. Душа ће им увек рећи да морају безусловно да поштују, воле и ником не дозволе да им отима Отаџбину. Управо такви Срби, такве верне душе Отаџбине су они прави титани који су очували кроз векове нашу мајку Србију. Пуна је наша светла историја таквих прича и примера. Они који су нам можда најблискији везани су за Балканске и Први светски рат. Блиски су нам не само што временска дистанца није превелика па је историја ту могла да буде прецизнија а западне лажи мање, већ и што смо о том славном периоду српских јунака не само читали већ и слушали директно од учесника – наших ђедова. Оних правих титана српске историје. Такви су били Срби тог времена, њима је текла врела јуначка крв. Нису се у томе разликовали ни официри, ни војници, ни обични сељаци. Није било разлике у размишљању оца и мајке а самим тим ни њихове деце. Пример таквих људских титана су и два резервна официра српске војске, два рођена брата. Синови српског генерала Павла Бошковића никад нису тражили привилегије зато што им је отац генерал. Њихова основна привилегија била им је да служе својој Отаџбини и да то раде храбро и часно, чинећи тиме и своје претке и свог оца српског генерала поносним. Боривши се на Солунском фронту у првим линијама излагали су се сталној опасности. Нису се штедели већ увек служили, као и њихов отац, на пример својим војницима. Приликом једне од битака обојица бивају тешко рањени. Успевају ипак да их рањене пребаце у савезничку болницу. Ту док су лежали код савезничких лекара изазивају посебну пажњу. Не зато што су били најхрабрији или тешко рањени, болница је иначе била пуна рањених српских јунака. Искрене савезничке докторе је збунило то да су на првој линији фронта синови генерала и да они немају никакве посебне привилегије. Онакве привилегије које би имали синови њихових генерала или генерала неке друге војске. Један од француских лекара пролазећи кроз болницу коментарисао је то наглас и изражавао чуђење над том чињеницом. По сведочењу, док је то чинио прошао је поред рањеног српског војника, иначе сељака. Тај обични српски сељак из Шумадије покушао је да објасни француском лекару разлику између српског и осталих војника: „Видиш господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – Отаџбину. Ето за ту мајку гинемо сви без разлике.“  (књига „За част Отаџбине“ Антонија Ђурића) Тако су се светосавци борили за своју мајку Србију. Задужења и сталежи нису имали разлику када је била у питању вера, истина, слобода. Борили су се ти људски титани за своју Отаџбину, за слободну Србију коју су нама оставили, али и за Европу из које треба искоренити зло. Данас сви ти народи у ЕУ, од којих је сваки бар једном, а неки и увек били на страни зла, желе да одређују судбину Срба. Судбину оног народа чијим је животима брањена истина и слобода, чијом су надљудском храброшћу толико пута сачувани бедеми и тековине хришћанске Европе какву познајемо. Увек смо на крају бивали победници, а увек су покушали да нас тлаче више од оних губитника који су били на страни зла. Сваком његова дела нека служе на част, немој само онда да нас питају зашто немају и они своје титане. Србин никад неће одустати од вере, правде и слободе. Управо због таквог става односи победе и онда када то запад не очекује. Избориће се Србин поново за своја поља окићена цвећем. Поново ће слободан и поносан својим пашњацима да се креће и тамо гледа она свилоруна стада како пасу. Доказаће светосавац да титани и даље постоје и да се управо њих западни преваранти боје. Домовина   Нека друга земља у срећи сија, мени си ти увек најмилија. Нек другу земљу богатство кити, у теби волим сиромах бити. Сем тебе никуд не тражим блага Србијо драга И ако кадгод на страну пођем, опет ћу теби натраг да дођем ко миле ласте, што некуд лете, ал’ после опет натраг долете. Ван тебе нећу да знам за блага, Србијо драга Нек туђе небо радост пролама, нек туђе горе јече с песмама, ја волим, мајко, у теби бити, па макар мор’о и сузе лити. Ван тебе нећу среће ни блага, Србијо драга Тек када гусле преда мном гуде, па ми се жеље синовље буде; кад чујем твоју негдашњу славу, ја онда вес’о подижем главу, ко да сам стеко силнога блага, Србијо драга Када о Вуку слушати станем, ја онда гневом синовљим планем. Ал’ кад се Милош у песми пева, е онда миље душу разгрева, а срцу нова придође снага, Србијо драга Када се о турском зулуму збори, крв ми узаври, кипи и гори. А кад се пева о Вељку славном, ил’ бојном пољу, Мишару равном, то ми је драже од светског блага, Србијо драга Нека те моје уздање прати, нек ти се негдашња слава врати Нека те туга занавек мине, нека ти сунце занавек сине Од тога већег не тражим блага, Србијо драга Војислав Илић   Сваки прави Србин зна да му никакво благо не треба, јер оно највеће и најважније добио је од својих предака. Добио је управо оно што никаквим благом не може бити купљено. Награђени су Срби најлепшом и најбогатијом домовином, само они слепи то не виде. Награђени су душом јер само са душом човек може и заиста осетити живот. Без наде и вере је немогуће живети, зато је Србин награђен светосављем, а оно му увек даје наду. „Када изгубиш наду и помоћ људску, потражи је од Бога самога и добићеш је одкуда се ниси надао, ни замишљао.“  Свети Отац Тадеј   Знали су то светосавци одвајкада. Зато су и успевали да, када год запад покаже ону своју праву нељудску страну, помоћ потраже на правој страни. Није Господ остављао никад наш народ кад је његова молитва била искрена. Тада када Србин нападнут и остављен од свих искрено стане у одбрану вере, истине и Отаџбине, Бог од светосаваца прави титане. Зато и данас, како нам год тешко било, знамо да је само питање момента када ће опет они прави Срби, они људски титани поново нашом Отаџбином ходати. слика http://iskra.co/srbija/vojnicka-cast-nijedna-srpska-ratna-zastava-nije-zarobljena/