ЗАБРАНА РЕФЕРЕНДУМА ЈЕ КАЖЊАВАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРПСКОГ НАРОДА У ДУХУ ПОЛИТИЧКОГ ТЕСТАМЕНТА АЛИЈЕ ИЗЕТБЕГОВИЋА

Излагање на мини-конференцији „Референдум у Републици Српској – демократски одговор на недемократске методе“, у организацији Представништва Републике Српске у Београду и Фонда стратешке културе, Медија центар, Београд 19.9.2016. Сажетак: Зашто, у ствари, Републици Српској треба референдум? Зато што се њена дејтонска позиција не поштује, смишљено и брутално уништава и зато што се њене институције, законодавне, извршне и судске власти – не признају! Јасан је и познат став свих ових институција о питању које је предмет изјашњавања на референдуму – али он се сматра небитним и подложним насилној промјени. Референдум је само утврђивање мишљења народа по питању о коме су се све институције Републике Српске разишле са њемачком и америчком амбасадом, Валентином Инцком, Бакиром Изетбеговићем и политичким наслијеђем Алије Изетбеговића. Ипак ово није само објава рата Србима са друге стране Дрине и њиховој Републици Српској. Ово је примјер даљег урушавања Србије и њеног значаја на овом дјелу Балкана. Србија је једина држава, која је себи дозволила такво урушавање и да за двадесет година уз страдање Срба у Хрватској и Срба на Косову – буде заувијек избачена са тих простора које више и не смије помињати као своје или као простор на коме су живјели, убијани и протјерани представници српског народа. Питање за све аналитичаре и стручњаке је, како је референдум у Републици Српској постао најважнији геополитички догађај на Балкану и „црвена линија“ коју ни Србија ни српски народ не смију прећи?! Референдум је један од основних елемената демократије, тако да степен развијености овог института у конкретној држави, као управном апарату одређеног друштва, може послужити за оцјену демократичности уставног система. Из одржаног референдума, односно из датог одговора на референдумско питање, јасно се види колика је сагласност односно раскорак између изабраних носилаца власти, у односу на народну вољу и ставове. Анекс 4 Општег оквирног споразума за мир (Устав БиХ) не садржи рјешења која се тичу референдума као облика непосредног изјашњавања грађана, односно непосредног учешћа грађана у одлучивању. Устав Босне и Херцеговине, дакле, не садржи одредбу која изричито допушта или забрањује референдум (за разлику од устава великог броја савремених држава), отворено фаворизујући посредну демократију, и цјелокупно уставно уређење ослања на механизме посредног политичког представљања. Такође, Устав муслиманско-хрватске Федерације, кантонални устави и Статут Брчко дистрикта немају изричите одредбе, које уређују или помињу питање референдума. Зашто, у ствари Републици Српској треба референдум? Зато што се њена дејтонска позиција не поштује, смишљено и брутално уништава и зато што се њене институције, законодавне, извршне и судске власти – не признају! Јасан је и познат став свих ових институција о питању које је предмет изјашњавања на референдуму – али он се сматра небитним и подложним насилној промјени. Референдум је само утврђивање мишљења народа по питању о коме су се све институције Републике Српске разишле са њемачком и америчком амбасадом, Валентином Инцком, Бакиром Изетбеговићем и политичким наслијеђем Алије Изетбеговића. Ипак ово није само објава рата Србима са друге стране Дрине и њиховој Републици Српској. Ово је примјер даљег урушавања Србије и њеног значаја на овом дјелу Балкана. Србија је једина држава, која је себи дозволила такво урушавање и да за двадесет година уз страдање Срба у Хрватској и Срба на Косову – буде заувијек избачена са тих простора које више и не смије помињати као своје или као простор на коме су живјели, убијани и протјерани представници српског народа. Таква слаба, обесмишљена, трулим компромисима и кукавичком политиком уништена Србија је заборавила НАТО бомбардовање и злочине, убијање својих грађана и тровање осиромашеним уранијумом. Таква Србија се данас клања до земље због пилићарника и трговинских ланаца које западне земље инсталирају на њеном тлу, заборављајући колико фабрика, мостова, вијадукта, зграда и инфраструктуре је тај запад уништио на тлу Србије да би од ње отцјепио 15% њене територије на коме су српска духовност и вјера рођени. Данас је на реду Република Српска и само то је стварна тема референдума. Једини пријатељ и брат – једина пријатељска држава и њено снажно политичко вођство требају бити уништени да би и Република Српска за владу у Београду постала пријатељ у оној мјери у којој су Србији пријатељи усташки владари у Загребу, радикални исламисти у Сарајеву, криминалци из Подгорице и нарко картел Хашима Тачија у Приштини кога је срамотно називати историјски часним именом КОСОВО. Остаје нада да ће Русија помоћи Републици Српској и самој Србији, више него што то влада у Београду жели и хоће. Да ли неки народ има право у својој републици славити свој дан, тачније рођендан, проглашен у другом уставноправном систему који је владао 9.1.1992. године и да ли ће о томе судити судија из Њемачке, Молдавије и Македоније – то тако мало право народа, да о томе на референдуму искаже своју вољу, управо је методолошки постулат западног односа према српским националним интересима, њиховом државно-правном уређењу и њиховим правима. Ни то запад не дозвољава Србима а Бакиру Изетбеговићу дозвољава спонзорство над терористичким организацијама, пријатељство према Ердогану и његов патронат над „Босном“ као „Алијин аманет“ – Бакиру дозвољава корупцију и пљачку, политичка убиства чак и шуровање са владом у Техерану. Одлука овог политичког провизорија, који себе зове Уставним судом а чијих 80 пресуда никада није проведено у Сарајеву, је коначни завршетак мучног геополитичког процеса поништавања Дејтонског споразума, одмазде над српским народом и објава рата за коначно уништење Републике Српске. слика http://rs.n1info.com/a188942/Svet/Region/Vlada-RS-pisala-ambasadorima-o-referendumu.html