Хапшење пензионисаног мајора ЈНА и СВК (Српске војске Крајине) Чеде Чоловића, припадника 75. моторизоване бригаде, у Београду, 2. септембра текуће године, осумњиченог за кривично дело шпијунажа у корист Хрватске – је ексклузивна вест која је прострујала Србијом брже и јаче него све вести о недавним успесима српских олимпијаца у Бразилу. Иначе, реч је о уобичајеној вести која је била свакодневица у међублоковској “пријатељској“ комуникацији за време биполарног светског поретка. Нажалост, овакве вести су веома честе и данас на релацији Москва – Вашингтон (виа Берлин и Брисел). Стога, оваква информација, у европеизованој и демократизованој Србији али и свим републикама насилно разбијене СФР Југославије, представља прворазредни догађај само за недовољно информисане. У вези са наведеним, подсетимо се да се пре скоро петанест година, на прагу пролећа 2002. године, одиграло финале вишегодишње плодне шпијунске сарадње између тадашњег демократског потпредседника владе, генерала у пензији и бившег начелника Генералштаба Војске Југославије (1993-98.год.) Момчила Перишића, и Централне обавештајне агенције Сједињених Држава, коју је у Београду љубазно заступао ‘добри сусед’ Нејбор Џон Дејвид, први секретар Амбасаде САД. Онај ко се постарао да претходно поменутима преседне испијање кајсијеваче био је генерал-мајор Аца Томић, тадашњи начелник Управе безбедности Војске Југославије, доста познатије као Војна контраобавештајна служба, или скраћено КОС. Бриљантно осмишњена и још боље спороведена акција, као да је најавила звезду у нестајању, тј. последњу озбиљно устројену и вођену безбедносно-контраобавештајну службу на овим просторима. Недуго затим, Управа безбедности ВЈ је угашена, отета Војсци и премештена у цивилно руковођење под окриљем министарства – под новим, модерним називом, Војнобезбедносна агенција. Џон Дејвид Нејбор (John David Neighbor) који је ухапшен у мотелу “Шарић“ у Београду, заједно са генералом Перишићем, званично је био службеник амбасаде САД у Београду. Не обичан службеник, већ њен први секретар. Заправо, био је у питању агент ЦИА, познат српским војним контраобавештајцима и под псеудонимом Jim Barcas, који је легендиран као свештеник тзв. Пентакосталне цркве. У тренутку хапшења, Нејбор је већ био проглашен персоном нон грата у БЈР Македонији, Италији, Грчкој и Аустрији, због свог “хришћанско-мисионарско-просветитељског“ деловања. Када је први демократски премијер, како је самог себе прозвао Зоран Ђинђић, погледао филм режисера Аце Томића, који показује како потпредседник његове владе Перишић пружа документе америчком агенту, а заузврат добија новац и потписује чек, пустио га је низ воду. Затражена је хитна оставка. Међутим, Ђинђић никада није видео комплетан материјал који је Војна контраобавештајна служба снимила. Шест пуних касета, са више десетина сати материјала је снимљено о дружењу наших главних јунака, а ‘филм’ снимљен у мотелу “Шарић“ је само детаљ који показује једну од примопредаја докумената измећу Перишића и Нејбора. Докумената степенованих ознаком тајности нивоа “војна тајна – строго поверљиво“. Комплетан видео материјал, као и сви фоно записи, су снимљени веома професионално. До детаља се виде сусрети Перишића, другооптуженог Секулића и Нејбора, посебно примопредаје докумената и пребројавања новца. Није остављена ни најмања шанса дежурним и добро плаћеним “душебрижницима“ да посумњају у веродостојност. Амбасадор САД Монтгомери је након пројекције филма кратко рекао: “Врхунски одрађен посао. Овога сам се и плашио!“, након чега је напустио састанак са председником СРЈ, Војиславом Коштуницом. Перишић је био на посебним мерама како Војне контраобавештајне службе (КОС) тако и Ресора државне безбедности МУП Србије (РДБ) више година због својих контаката са страном агентуром. Обе службе су дошле до идентичног закључка: бивши начелник Генералштаба ВЈ шпијунира за рачун америчких обавештајних служби. Јавности углавном непозната остала је чињеница да је генерал Перишић крајем 1999. године већ био хапшен од стране Органа безбедности Војске Југославије. НАТО пројектили су током агресије на Савезну Републику Југославију пролећа исте године са великом прецизношћу погађали места која је управо Перишић, током 1998. године, обишао у друштву америчког генерала Веслија Кларка. Тада се извукао ‘само’ са губитком чина генерала…. Њихова шпијунска сарадња се наставила, нажалост. Најповерљивији документи су нестајали из Војне поште 1122 у Београду. Архива највишег степена тајности, са седница Врховног савета одбране из ратног периода. Перишић је документе добијао од свог сарадника, оптуженог потпуковника ВЈ Миодрага Секулића, који је био задужен за документовање поменутих седница у Генералштабу ВЈ. Комбинација уцене и страха од Хашког гоњења, са материјалном потпором, била је мотор покретач издаје бившег генерала, уз велики допринос повређене личне сујете једног ситног човека. На питања својих колега контраобавештајаца, усмерених на ове околности, Перишић се немушто бранио тиме да је он “неинтересантан Хагу“ и да су једине његове ратне активности биле још 1991. и 1992. године у СФР Југославији, пре проглашења једностране независности Словеније, односно Хрватске…. Ипак, Перишић је био уцењен страхом од стране америчке службе и тужитељке Карле Дел Понте, због свог недвосмислног учешћа и логистичке подршке контраверзној операцији “Сребреница“ (презентовани су му аудио снимци контаката са Главним штабом Војске Републике Српске). Иако у том случају нема доказане кривице ни за првооптужене – генерала ВРС Ратка Младића и сараднике, сасвим је било довољно да сломи већ начетог бившег начелника генералштаба. Место хапшења Перишића и Нејбора није било тек случајан сплет околности. Власник мотела “Шарић“ је имао два ресторана 1990. године, и то баш у Книну, и Задру, за време Перишићевог командовања Артиљеријским центром ЈНА у том граду. Безбрижно дружење им је покварио генерал Аца Томић, који је водио акцију у тоталној тајности. Ту се најпре мисли на тајност операције од могућности да Перишићев шеф, премијер Ђинђић (‘балкански квислинг’, према писању лондонског Гардијана) сазна детаље акције, и спречи проваљивање везе Перишић – ЦИА. Генерал Томић је за акцију хапшења ангажовао припаднике Контраобавештајног центра Управе безбедности ВЈ (КОТЦ) и тиме пресудно утицао на успех акције. Наиме, према тада важећим прописима, припадници КОТЦ и КОГ (Контраобавептајне групе Управе безбедности) извештаје о оперативном ангажовању подносе само шефу КОГ, а овај информише само и искључиво начелника Управе безбедности ВЈ, у овом случају управо генерала Томића. Та чињеница је ову акцију довела до успешног краја. Шпијунска љубав Перишића и западних служби није почела, како се то најчешће мисли октобра 1998. године, приликом посете генерала Веслија Кларка и Клауса Нојмана Београду. Фебруара 1996. године слетело је неколико америчких транспортних Ц-17 на београдски аеродром, како би доставили опрему, оружје и људе за подршку трупама ИФОР у Босни и Херцеговини. Командант НАТО у Европи, генерал Џулван (George Joulwan) је тада посетио генерала Перишића у Београду, и управо од тада почиње чудновато лобирање Перишића у смеру приближавања Савезне Републике Југославије НАТО-у преко програма Партнерство за мир….. Након хапшења, иако је тврдио да је невин, Перишић се позвао на посланички имунитет, па је кривични поступак обустављен, затим, по захтеву војног тужилаштва обновљен 2004. године, а онда наново прекинут након Перишићевог, по свему судећи спасоносног одласка у Хаг. По безбрижном повратку из Хага, Перишић користи политичке вакууме, и ужива слободу грађанина, уз привилегије пензије и луксузне дуплекс виле, раније добијене од Војске Југославије…. Кривично дело шпијунаже не застарева. Петнаест година касније, 2. септембра 2016. године, Безбедносно-информативна агенција Србије у Београду је ухапсила Чеду Чоловића, пензионисаног високог официра ЈНА и СВК, осумњиченог да је “годинама шпијунирао“ у корист Хрватске. Хрватски портали су пренели информацију да је Чоловић “помогао“ многим својим колегама из ЈНА, СВК, и ВЈ, да заврше у Хагу или сплитској Лори. Детаље о томе ћемо временом сазнавати. Нажалост, српског ратног генерала Борислава Ђукића (аутора књиге “Разбијање Југославије – место и улога Хрватске“), кога је на превару црногорски окупациони режим Мила Ђукановића недавно продао Хрватској, за сада, не можемо да питамо о сопственом искуству…. Свакако, генералу Перишићу је 2002. године остала непопијена кајсијевача у мотелу Шарић, а пертле са патика “заборавио“ је у притворској јединици Војног тужилаштва у Устаничкој улици у Београду. Непуних петнаест година касније, 2016. године, мајору Чоловићу остаће необран виноград у Дрнишу крај Сплита, који је према сведочењу родбине, “редовно обилазио“. Да ли претходних деценију и по није било шпијунаже у Србији? Или, ниједан шпијун није приведен правди у тако дугом периоду? (Про)Судите сами. слика http://serbianna.com/srpski/archives/929
