Пише: Григориј ИГНАТОВ, украјински публициста ВЛАДА Украјине намерава да донесе закон који забрањује увоз руских књига у ту земљу. Забрана ће највише ударити по белетристици, јер, како је формулисано у закону, на украјинско тржиште књига неће моћи да доспеју „издања која позивају на освајање власти, пропагирају рат, комунизам. Или стварају позитиван имиџ совјетских и руских власти, укључујући војску и полицију“. На пример, с обзиром на то да је у Украјини већ забрањено приказивање серије о детективки Каменској, може се очекивати да ће на књиге Александре Марињине о њој такође бити стављен табу. Као и на друге крими-романе из Русије који су толико популарни у нашој земљи. Та вест намеће веома важно питање: Зашто се у независној Украјини још увек није формирала самостална књижевност? То је, заправо, парадоксално – у УССР је постојао, што је и нормално, Савез писаца са хиљадама писаца, целокупно становништво је било писмено, било је много медија (а сваки новинар је увек потенцијални писац), постојао је сензибилитет за нормалну књижевност, између осталог, због тога што су украјинске издавачке куће увек штампале више западних аутора него што се издавало у РСФСР (на украјинском језику, разуме се, али то никоме није сметало). И ето – „земља постоји, а књижевност не“. За 25 година није се појавио ни један заиста читани аутор који би се могао упоредити с било којим од топ-аутора у Русији – са поменутом Марињином, са Пелевином, са Акуњином, или са Лукјаненком (Јелизаровом, Прилепином, Сорокином, Лимоновом итд.). У Русији књижевност ниједне године није престајала да се развија, стално је допуњавана новим интересантним именима, а у Украјини – пропаст и празнина Израчунато је колико су на својим књигама зарадили украјински писци 2014. године, а било је издвојено 10 најуспешнијих. Добијене бројке не импресионирају: на једној књизи чак и најпопуларнији украјински аутори – Хенри Лајон и Олди (псеудоним украјинских писаца Дмитрија Громова и Олега Ладиженског, који, узгред, пишу на руском), Андреј Курков, Симона Вилар, Сергеј Жадан, Андреј Кокотјуха, Јуриј Андрухович, Љубко Дереш, Љуко Дашвар, Лада Лузина, Марија Матиос, Василиј Шкљар, Ирена Карпа – зараде максимално пет хиљада долара, под условом да им је књига издата са тиражом од најмање 10-15 хиљада примерака (у просеку издају три књиге годишње). То је 20 пута мање од зараде њихових руских колега, рецимо од Дарије Донцове, Виктора Пелевина, Бориса Акуњина, Александре Марињине (њихови тиражи пребацују 50 хиљада)“. Зашто је то тако? Ја видим три разлога. Разлог први: руски аутори су вишеструко популарнији зато што… пишу о Русији. Супербогата Москва препуна страсти, обрачуни у ходницима грана власти, забава, интриге и пороци – све је то у најдиректнијем смислу учинило руску белетристику у очима украјинских читалаца „прозором у високо друштво“. И да – то још једном потврђује дубоку истраумираност већине Украјинаца сопственом провинцијалношћу, коју је потребно компензовати на било који начин – макар „вирењем“ код комшија да се види како је то код њих, белих људи, уређено. Тако су у Пушкиново време даме на селу страсно читале „сцене из париског живота“. Рекло би се, који је проблем просечном украјинском писцу да копира романе Марињине или Донцове у кијевско-лавовској декорацији? Али, не – народ се не би упецао, слика није чаробна, не опчињава. Разлог други: можда сам мало пожурио када сам горе написао „земља постоји, а књижевност не“. Питање је такође – постоји ли земља? Оно што рађа аутентичну националну књижевност је осећање сопственог, посебног, постојања. Постојање, пак, одређује свест – а свест се онда лати пера и почиње да описује постојање. А шта, молим вас, да описујете када је Украјина уназад 20 година била просто „Русија број два“, не рачунајући низ регионалних специфичности, па зар није онда боље читати „свежу литературу“, из метрополе? Али, приговориће ми, постоји и Западна Украјина – тамо није „Русија број два“. Тамо има шта да се описује. Тачно, с тиме могу да се сложим: има шта да се описује. Али се писци – осим „елитистичког“ Андруховича и туробне Матиос – нису појавили. Можда рагули (украјински назив за сељачину) још нису довољно одрасли да имају своју литературу? Није шала – тамо где се још увек све врти око сељачке културе народне ношње, народних инструмената и народних игара, места за праву књижевност још увек нема, тамо је још увек чисти фолклор, као код народа на крајњем Северу (нека ми опрости, совјетски писац-Чукча Јуриј Ритхеу…). Разлог трећи: најмање две трећине Украјинаца не жели да чита домаћу литературу на украјинском језику. Упутства за лекове – то може, шта да се ради, а књиге за душу, за опуштање и разоноду – не. Зато што, као прво, замара пробијање кроз новоговор који се стално модернизује (да бисте се уверили и пренеразили колико се он разликује од стандардног малоруског говора, прочитајте пар страница Кулишове „Црне раде“, иако већ тамо постоји много речи које је створио аутор), са гомилом полонизама, а као друго, нажалост, сви схватају: ако „списатељ“ пише на украјинском – мора да је националниста, мањи или већи. И дух књиге ће бити одговарајући у одређеној мери. То се односи и на Шкљара, и на Андруховича, и на Матиос, и на остале, који су већ „графомани“. А бандеровштином, упркос свим настојањима шовинистичке власти, није заражен већи део становништва Украјине. И потенцијални купац одмах има реакцију: књига на украјинском? аха, јасно, опет су национално освешћени нешто против Москаља писали. То, узгред, крајње индикативно показује стваран број „украјинојезичних“ становника Украјине. Када би те бројке одговарале званичним подацима – украјински списатељи би се множили као украјински музичари. А овако их из неког разлога има мало, а и ти су лоши. Укратко, Украјина је била, јесте и, по свој прилици, биће део руске културе. Не постоје чињенице које би дозвољавале да се прогнозира другачије. Марињину не можеш ни да удавиш, ни да убијеш! http://fakti.org/globotpor/ima-nekakve-ukrajinske-drzave-ali-90-ukrajine-i-dalje-cita-ruske-romane
