Протестантска Србија и православна Српска

С једне стране Дрине, оне источне, имамо најновије изливе дивљења према „напредном протестантизму“, у облику нордијских земаља – којима ћемо се, ако је веровати речима премијера Србије на конференцији „Нордијски иновативни бизнис у Србији“, тек приближити за једно сто година, и то само ако будемо мењали свој менталитет.[i] Са друге стране Дрине, оне западне, имамо председника који обећава државну финансијску подршку за српске православне гимназије, које Српска Православна Црква намерава да изгради у свим градовима Републике Српске.[ii] Наизглед, још један српски парадокс – запад на истоку а исток на западу. Поготово то делује парадоксално с обзиром да би Република Српска требало да буде та која је, по мировном уговору, конститутивни део Босне и Херцеговине, вештачке државе под западном патерналистичком-неоколонијалном управом, док је Србија, наводно, независна и суверена држава. Српска чак више нема ни војску, док Србија, ето већ 15-ак година, „модернизује“ своју. Па ипак, западнија српска држава, око шест пута малобројнија, говори и ради оно што она источна, „напредна“, тренутно не сме. На првом месту, јасно и гласно се супротставља западном политичком насиљу и гушењу политичких слобода. Назива ствари правим именом. Отворено тражи – и добија – руску дипломатску подршку. Све на згражавање и негодовање „божанстава“ из ЕУ и САД. У источној српској држави се, пак, из власти перманентно намеће осећај националног комплекса инфериорности наспрам „напредног“ Запада. По том „педагошком“ наративу, ми Срби заправо и немамо неке шансе да се икада чак и поредимо са нордијским полу-боговима, већ евентуално можемо да стигнемо стандард земаља Централне Европе, за шта ће нам, пак, „бити потребне деценије“.[iii] Ипак, ако је за утеху, „можемо у наредних десет година да стигнемо, па чак и престигнемо“ неке од медитеранских земаља ЕУ. До гуше задужену Грчку, Италију или Шпанију? Инспиративно, нема шта… Чему ово непрестано ружење народа, осим као део преузетог задатка? Јер, са чисто педагошког становишта, то је погрешно. Тако се не диже дух онога кога желиш да васпитаваш или поправљаш. Напротив. Ствара се или комплекс, или осећај кривице, или осећај потиснутог беса, одбојности или ината. „Изгубили смо радне навике, наши људи раде у иностранству још од гастарбајтерског периода, али нису навикли да буду предузетници“, констатује велики предузетнички маг, Александар Вучић. Али то није тачно. Свако ко је дуже живео у иностранству зна да су наши људи и те како предузимљиви, чим им окружење пружи и најмању шансу. Онакву каквој не могу да се надају у партитократско-бирократској држави попут Србије. Или чим добију осећај, инспирацију да раде и жртвују се за нешто више од њих самих, више од сваког појединца. Да ли данашња Србија нуди такав осећај, изазива ли такав полет? Да ли је неко чуо Путина да је на овакав начин ружио Русе, чак и пре 15 година, када су још увек били заглибљени у Јељциновом блату? Или им је, мало по мало, отварао нове могућности и, још важније, давао повод за враћање националног достојанства и дизање патриотског набоја, водећи примером. А, уз то, кренуо да васпоставља синтезу Цркве и државе, знајући да без моралног темеља ни једна друштвена грађевина, ма колико споља блистава, не може дуго да стоји. То је оно што руководство западне српске државе очигледно много боље разуме од руководства ове источне. Зато се ваљда, између осталог, и боље разуме са Русијом, с којом Срби деле не само крвно сродство, већ и заједнички духовно-цивилизацијски темељ. Који апсолутно није протестантски. Николај Велимировић је 1912. позван у Сарајево на прославу листа „Просвета“. Каже се да је тада „одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима“.[iv] Посебно се истичу његове тадашње речи, да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“. Тада је то будући Владика рекао не само да би поздравио своје сународнике и браћу и подигао им дух, већ и да би, онако српски, јавно бацио рукавицу Аустро-Угарској, и њеној незаконитој, насилничкој анексији Босне и Херцеговине. Но, очигледно је да је ту постојала и једна дубља национална истина и увид. Јер, сто година касније, православна Република Српска је та која је, изгледа, позвана да својим великим срцем и љубављу морално диже и храбри Србију. Ону Србију која ни за хиљаду година не може – а и не треба – да постане протестантски „досадна“, али може за само неколико да се врати себи и својој истинској снази. [i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-potrebno-nam-je-sto-godina-promene-naseg-mentaliteta-da-bismo-se-priblizili-nordijskim-zemljama.html [ii] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=219288 [iii] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2443387/vucic-srbiji-ide-dobro-ali-smo-daleko-od-nordijskih-zemalj.html [iv] http://www.svetigora.com/node/617 слика http://www.telegraf.rs/english/1678288-putin-ordered-the-defense-of-serbia-and-republic-of-srpska-this-is-how-the-russian-federation-snubbed-the-west-for-the-serbs