У време постојања Аустријске царевине, када би крајински Срби одратовали макар два рата за цара, нарочито се притом истичући, уделила би им се каква служба, као „царским људима“! Аустрија је радо дизала робијашнице у словенским земљама, да силом утера покорност, те су ти Крајишници остатак активне службе најчешће проводили као „вакмани“, изговарајући искварено немачки израз -wachtman-, што је одредница за стражара! После угарско-хрватске нагодбе, кадa у Хрватској почеше стварати политичке странке, поставише се хрватски политички прваци као „вакмани“, будно чувајући непостојеће „хрватско државно право“ о ком су толико причали, као војска о скраћењу или к…. о поштењу. Појава политичког артикулисања Срба у Угатској, не само у Новом Саду и Пешти, већ и у Загребу, видно је забринула РКЦ првосвештенике и хрватске политичке прваке, суочене са тим новим моментом, свесни да СПЦ која је вековна брана насртајима на Србе у католичкој царевини, добива сада нову подршку, и да ће политички представници Срба стићи и у угарски сабор, изазваће реакцију мржње, која ће јачати и свој прави лик добити на Првом хрватском католичком концилу, 1900. године у Загребу. Спој РКЦ свештеника и страначких првака ХСП (Хрватска странка права), изродиће хрватски клерикализам, који карактерише србождерство, које достиже толике размере, да се 1908.године планира погром над свим Србима, у тадашњим покрајинама угарског дела Двојне монархије. Прваци хрватско-српске коалиције, почели су указивати на хрватски клерикализам и франковлук, као суштински проблем за квалитетан суживот два народа, али је Велики рат омогућио планско прогањање свих, па чак и посланика, заштићених наводним имунитетом. Чим претекоше смртну опасност утапања у нове државе, Аустрију, Мађарску и проширену Италију, јер их је победничка Србија прихватила, свесни да су равноправан народ у новој држави, хрватски политички прваци наставише добро знану праксу србождерства, подржани од врха РКЦ а подупрти ватиканским утицајем, упорно су наметали непостојеће „хрватско питање“, притом се позивајући на непостојеће „хрватско државно право“, носајући разним политичарима у околним земљама, своје захтеве за подршку! Због личног сукоба са краљем Александром, поцепаће Светозар Прибићевић јединствену Демократску странку и створити СДС (Самосталну демократску странку) као политичку партију дела Срба у Хрватској, која одмах почиње сарадњу са ХСС, као изразито сепаратистичком странком, која тежи стварању „велике Хрватске“, упорно притом истичући аспирације на Барању, Срем, Бачку, јер су ту живели бројни припадници немачке и мађарске националне мањине, католици или протестанти, који би радо живели у некој самосталној католичкој држави, што су им прваци ХСС отворено нудили. Британски покварењаци, подржали су овај сепаратизам, присиљавајући кнеза намесника да удовољи „оправданим хрватским захтевима“, и тако се поцепа унитарна држава. Настала Бановина Хрватска, послужила је као оквир будуће НДХ, у којој се нађе два милиона Срба не својим избором, а још мање својом вољом, доживевши хрватски фашистички геноцид! Онај део Срба који је ипак претекао, као остатак закланог народа изложен је потом насилном забораву за геноцид, и преваспитаван по моделу „братства-јединства“ у светлој будућности, која је са годинама бивала све неизвеснија, како је јачала антијугословенска спрега у самој земљи и емиграцији, подржана од „демократских хуманитараца“ из ЕУ и НАТО. Зато је и изабрано име ХДЗ — „Хрватска демократска заједница“, да се помагачи позову на подржавање процеса „демократизације“ у дотада недемократској држави, када почне насилна сецесија тадашње републике од заједничке државе, како то данас упорно тврде. Ситницу, да ХДЗ одмах иступа са србождерским програмом и паролама, које ће током оружаног сукоба прећи у поновљени злочин, чак и са отвореним устрашким моделом етничког чишћења у ВРА операцијама „БЉЕСАК“ и „ОЛУЈА“, демократи ЕУ и НАТО нису успели да виде, барем не признају да су видели, јер би тада и своје саучесништво морали признати! После деценије бруталног притиска на руководство Србије, током грађанског рата у Хрватској и БиХ, злочиначког бомбардовања у операцији „Милосрдни анђео“, отимања јужне српске покрајине за будућу „велику Албанију“, суочени са одласком Острва које себе светом сматра, одлучили су господари из сенке, да ипак наставе ране радове са остатком српског етничког простора, јер није завршено планирано даље растакање, по моделу прекумановске Србијице! Зато се досетише да отворе приступно поглавље које им омогућава наставак радова, а хрватски „демократски вакмани“ сигурно ће умети да га надзиру, јер тако спајају угодно и корисно. Под видом „демократског надзора“, проводиће се наставак некадашње тајне окружнице ХСС, након стварања Бановине Хрватске, али сада у име ЕУ, која тобоже никако неће Србију са нерешеним проблемима које има са околним државама, које су већ чланице њене, и имају стога право да васпитавају приправнике за пријем. Она ситница, да су све те државе у два светска рата против Србије ратовале и имају територијалне претензије, није сада препрека за демократско васпитавање приправника! Отворене хрватске аспирације у „васпитању“, по моделу су сиромашног сељака који васпитава свог магарца да трпи глад, толико успешно, док није цркао од глади! Београдски тројац (фактор, казанџија и коферче) не трпи глад, и сигурно ће претећи сваком експерименту, па и хрватском, али је питање за српски народ, дал` ће оваква Србија претећи?! Наручени аналитичари и наводни експерти „кроатолози“, већ убеђују народ српски да то није ништа опасно, ето иду превремени избори у суседној Хрватској, а они пред сваке изборе мало јаче испољавају србождерство, али шта се ту уопште може учинити, па Европа су, а ми тамо неизоставно срљамо, без обзира на цену коју морамо да платимо, уосталом и нема другог пута ни избора, тврде плаћени сорошевци који тако подржавају „храброст фактора“, без обзира на историјско памћење Срба, о „хрватским вакманима“ и њиховим злочинима!
