Око моста у Косовској Митровици гомилање окупационих војника и Шиптара (Видео)

Ослобађање главног моста у Косовској Миторвици за саобраћај недвосмислено значи помак ка повећању насиља над Србима, чега су баш сви свесни што се може видети и на простору око самог моста. Иако у медијима српски званичници овај погубан потез покушавају да заодену у некаква напредак, модернизацију и нешто што „Косовска Митровица заслужује“, свима је јасно да ће проток саобраћаја пре свега довести до пораста насиља над Србима. То је више него очигледно. У току дана, када су покренути радови на уклањању смешних препрека у виду „Парка мира“, сав простор око моста био је крцат припадницима окупационих снага (Карабињери, ЕУЛЕКС) али и великим бројем такозваних косовских полицајаца.   На српској страни моста, на којој метална ограда око некадашњег „Парка мира“ није уклоњена, влада прилична нервоза. Србима је јасно да ће повећани број аутомобила и грађана са јужне стране довести до њиховог прогона, потискивања, да долази време притисака и насиља на које неће имати адекватан одговор. Пре свега јер сви они који су били спремни да бране и организовано бранили овај простор од насртаја шиптарских насилникаи зликоваца, уклоњени су и под претњом и притисцима на које не могу да одговоре јер долазе са највиших места српске власти годинама уназад, посебно од потписивања Бриселског споразума чији је резулат и ослобађање моста. Влада Србије, понајпре предвођена напредњацима, осим што је уклонила организаторе одбране запретила је и прети и свакоме ко дигне глас против њене политике уз примену свих „законских“ мера како се називају притисци којима су изложени Срби који ће бити нападани у врло скорој будућности. Да је то тако јасно је и Шиптарима. Непрестано долазе са јужне стране како би фотографисали мост или се и сами фотографисали. Посебну опуштеност показују жене које смостално долазе на северну страну, млађе прелазе дубље у српски део како би широко фотографисале мост а много њих и прошета северним делом градом. У шетњу су се упуштале и читаве породице са децом у колицима које су се намерно гурале крај тераса кафића у којима седе Срби. Млађи Шиптари прилазе људима тражећи упаљач или их питајући нешто на шиптарском а када уследи одговор на српском онда са гневом у погледу прилазе спремни на насиље. За сада су још увек суздржани јер је све препуно полиције и окупатора иако ни до сада нису спречили ни један злочин. Сви ови провокативни гестови доказују да Срби нису чинили насиље над Шиптарима, као што ни једном попреко нису погледали било кога ко је са шиптарске стране дошао на српску страну града, већ је увек обрнуто због чега и влада толика потреба да се заузме српски део Косовске Митровице који је иначе једина урбана средина мешовитог састава становништва. Срби не показују жељу али ни смелост да масовније одлазе на јужну страну и тамо бораве у кафићима или шетају, исувише је опасно. Појединачних случајева који „обављају послове“, тргују или се на неки начин „друже“ (увек је у питању економски интерес, легалан или не ретко илегалан). Свесни су тога и сви они који су тобож задужени за безбедност. Наоружани, груписни, у сталном покрету и непрестаној размени информација, будно су посматрали све што је иоле било сумњиво. Полицајци, понекад  сами понекад на сугестију окупатора, прилазе Шиптарима и разговарају са њима. Али се не удаљују исувише од њих. Опасности као да нису свесни једино медији, они на које се сви ослањају да чују шта се то ново дешава. Сви редом извештавају о „ревитализацији“ моста, о уклањању српских барикада, о сукобима којих је било од 1999. године „између Срба и Албанаца“. Нико не помиње чињеницу да су за те сукобе увек криви Албанци, да су Срби увек били нападани а никада нападачи и да су барикаде служиле како би се одбранили од насртаја шиптарских насилника а не само „против косовских институција“. Иак оте квази-институције и значе заокруживање шиптарске државе која за основни циљ има прогон свих Срба са КиМ. Напомињу да ће се крај моста стационирати пунктови КФОР-а и тзв. „српског дела“ косовске полиције. Као да није било тако 1999. године или 17. марта 2004. Било је, баш је тако било па се сећамо како је све то изгледало, а видимо и данас на терену. Плата новинарима, уредницима и још нешто приде, и ето Србима слободе, барем у медијима! Ништа није тешко ако се (при)мора. А да ово уклањање и онако бедног паркића помаже планирање живота показали су сви који овде живе. Док су Шиптари аплаудирали грађевинским машинама које су гневно чупале декоративно растиње на мосту како би га уклониле што пре, а они рукама показивали поједине делове града или зграде за које су заинтересовани, дотле су Срби већ отпочели своје планове куда ће се селити када саобраћај почне да се преко моста редовно одвија? извор: http://www.kmnovine.com/2016/08/15.html