Мирјана Бобић Мојсиловић: Какве везе има Србија са логором у Гвантанаму, осим што је лепо добијати похвале од Скота

Све је јасно, само није јасно какве везе има Србија са логором у Гвантанаму, и „временском адаптацијом“ америчких заробљеника, осим што је лепо добијати похвале од Скота Да су односи Сједињених Америчких Држава и Србије све бољи и бољи, и да су чак можда и најбољи откако је пре неколико недеља амерички амбасадор Скот изрибао Србију и Мађарску што нису показале довољно нежности и хуманости према избеглицама из земаља које је Америка разрушила до темеља, говори и најновија вест – да је Америка ипак разумела да у Србију може да има пуно поверења, те да је Србија земља која из неког разлога постаје важни савезник Америке – толико важан савезник да је Америка изабрала баш Србију да у њу пошаље своје затворенике, пошто Србија уме да чува америчко поверење. Вест гласи овако: „Након Мухамадија Давлатова и Мансура Ахмеда Сада ел Дафија, који су у Србију пребачени из америчког затвора Гвантанамо почетком јула, ускоро ће у Србију стићи још неколико затвореника.“ У дипломатским изворима у Вашингтону сазнаје се да је реч о четири притвореника и да ће део затвореника Гвантанама, у оквиру акције Владе САД да до краја године затвори овај затвор, бити пребачено и на Космет. А двојица су стигла и у Црну Гору, због равнотеже међу звездама. Када су новинари једног овдашњег листа покушали да добију потврду ове информације од амбасаде САД у Београду, добили су прилично фантастичан одговор да је најбоље да „Влада Србије сама одговори на питања о својим плановима“. Пошто америчкој амбасади треба веровати, испоставља се да је довлачење несрећника из злогласног затвора Гвантанамо, у коме су мучени на све могуће начине, део неког тајног плана владе Србије, о коме америчка амбасада не жели ништа да говори, али је из амбасаде јављено да је Влада Србије похваљена за, како су је назвали, хуманитарну акцију којом је помогла да се двојица бивших заточеника преселе у Србију. Да ствар буде лепша, захвалност Београду упутио је посредством Викторије Нуланд, и сам председник САД Барак Обама, као и државни секретар Џон Кери, који је навео да је овај „значајни хуманитарни гест“ у складу са лидерством Србије на глобалном плану. Лидерство Србије на глобалном плану које је тако лаконски дефинисао Џон Кери, огледа се у захвалности Америке – да би Америка била још захвалнија, како би било да се Гвантанамо дислоцира у Србију? И да се неколико стотина хиљада избеглица са Блиског истока и из Авганистана насели у Србији, пошто Србија, за разлику од многих развијених земаља Европе, има и капацитете и велико широко срце за ту врсту захвалности Америке? Пошто, Америка је мало у проблему – иако су затвореници из Гвантанама преваспитани и иако су ревидирали своје ставове, када би крочили на америчку територију, морали би да буду пуштени на слободу. Пошто Америка поштује свој устав. Зато су пребачени у Србију. Србија није америчка територија, али некако ипак и јесте – поверење које Америка има према српској територији, изгледа да је велико као Гвантанамо, па у том осећању величине, простора и поверења у погледу туђих затвореника и очајника нaсељених код нас, треба можда тражити мистерију будуће српске лидерске позиције на глобалном нивоу!!! Заробљеници из Гвантанама треба овде да се „временом адаптирају“, тако је објашњено. И све је јасно, само није јасно какве везе има Србија са логором у Гвантанаму, и „временском адаптацијом“ америчких заробљеника, осим што је лепо добијати похвале од Скота, и поздраве од Обаме за овај „леп хуманитарни гест“. Јер, по Уставу Србије, не постоји основ по коме се било коме на територији Србије може ускратити слобода, мимо уставних одредби. То наравно важи и за несрећнике из Гвантанама. Али можда ми, обични смртници, немамо довољну моћ расуђивања да схватимо о чему се овде ради. Једино што је јасно, јесте да амерички званичници одједном имају мало милостивије речи за нас, те да отопљавање односа између садашњег лидера на глобалном нивоу (САД) и будућег лидера на глобаном нивоу (Србија) сведочи о новим ветровима који дувају ка нама. Вероватно су то добри ветрови. Ветрови са Гвантанама. Ветрови који прочишћавају ваздух. Ветрови који уједињују кошаву и северац, и маестрал и све олује окрећу некако у правцу наше боље будућности. Ветрови глобалних лидера. Зато је фантастично што се она непријатна прича са ветропарком некако смирила и што наше, то јест америчке ветрењаче на српској земљи, напокон могу да се окрећу како ветар дува. (Вечерње новости)