Како нас је убијала Европа: Истина о страдању у логору за Србе

У аустроугарском логору за Србе у румунском граду Араду, где су заточеници пролазили кроз тешке муке, фотограф сликао само идиличне призоре па је тако монархија још пре једног века фотографију користила у политичке маркетиншке сврхе. Фотографије логораша заточених у тврђави у Араду у Румунији, у време Првог светског рата, слате су у Србију и Босну и Херцеговину. Мада представљају драгоцено сведочанство о још једном стратишту за Србе кроз историју, реч је о документима са задршком. Они не показују праву истину и захтевају објашњење. Аустроугарска их је користила у пропагандне сврхе. Срби из Румуније су припремили изложбу фотографија и она се са успехом приказује у Србији и Републици Српској, а то је прилика да се у овдашњој јавности скрене пажња на стварна догађања у злогласном логору. У низу примера за страдање српског народа и других нелојалних народа у време аустроугарске окупације у Првом светском рату, налази се и логор у тврђави у Араду. Арадска тврђава саграђена је, према пројекту аустријског архитекте Филипа Фердинанда Харша, 1783. године, за време владавине Марије Терезије, на чак 90 хектара површине и служила је у војне сврхе. У облику шестокраке звезде, окружена с три стране коритом реке Мориш, представља оригиналну варијанту француских утврђења. Арад је до Великог рата припадао Аустроугарској монархији која је користила ово утврђење за утамничење противника тираније, а међу њима је било и много румунских родољуба. Током Првог светског рата, кроз арадске казамате прошло је око 20.000 Срба међу којима су, поред војника, били жене, деца и старци. Ту је подлегло око пет хиљада наших сународника који су сахрањивани по целом граду. Није био намењен само ратним заробљеницима него цивилима које су власти сматрале сумњивим и потенцијално опасним. Ваља истаћи да су међу интернирцима биле жене, чак и труднице, особе старе до 101 године, деца од којих су нека рођена и умрла у логору, а да нису видела свет изван зидина. Одабир жртава из свих друштвених слојева, свих узраста, укључујући децу и труднице, елеминише чак и претпоставку да су оне могле било чим угрозити црно-жуту монархију, али је сасвим евидентно да се ради о одмазди која је почела одмах након Сарајевског атентата. После једног века заташкавања истине о страдањима у логору за Србе, наши сународници у Румунији почели су озбиљно да се баве овом темом. Тако је, неколико публикација издао Савез Срба Румуније, а група аутора бавила се страдањем на овом месту у књизи објављеној и код нас – пре четири године у Пожаревцу. Због расветљавања нечег што се сакривало један век, приређена је изложба чији је аутор Љубомир Степанов, нажалост, умро. Изложба је до сада приказана у Араду, у Новом Саду и Сомбору, а преко Зрењанина стижу и у Херцеговину. О Преображењу, тамошњој градској слави, биће отворена и у Требињу. Један од важних сведока који је остао јесу и фотографије. Начинио их је извесни господин Кох, те 1914. лиферант, односно добављач и испоручилац робе, Арадске тврђаве. Неке од тих фотографија рађене су као поштанске дописнице на почетку заробљеништва, једини дозвољен начин да се интернирци јаве родбини. Намера команде логора је била да се на сликама прикаже живот у логору као идиличан. Тиме је примењен нови облик пропаганде преко фотографија. Заточеници су фотографисани одмах по доласку у логор , када су на себи имали гардеробу која је још на нешто личила, нису били ислабљени ни толико избезумљени. Кох је имао договор с командом да слике продаје заробљеницима, а ови су добили једини начин да на полеђини слика пишу рођацима да су живи. – Неко је све те разгледнице покуповао и сачувао у албуму, а оне су данас изложба о логору. Али нису суштина логора – коментарише Стеван Бугарски, Србин из Темишвара, који је такође изучавао страдања сународника у тврђави. Стварност је била сурова. Недужни старци, жене, деца, српски и руски војници умирали су масовно у казаматима Арадске тврђаве од 1914. до 1918. године. Глад, тортура, мемла у просторијама, хладноћа, промрзлине, ампутација удова, болести: туберкулоза, пегави тифус, дијареја односили су на хиљаде невиних људи. И у таквој голготи остала су сведочанства људског безумља. (Фото:графија је свакако валидан доказ са ове временске дистанце без обзира на то што су то биле, у ствари лажне слике. Интересантно је да су пронађене само слике из 1914. и то оне које су показивале наводну идиличност. Или Кох више није сликао или су оне касније биле неподобне па су уништене. Или, можда, аутор више није запажао идиличне призоре који би могли да послуже за пропаганду велике монархије. Извор: politika.rs http://srbin.info/2016/08/09/kako-nas-je-ubijala-evropa-istina-o-stradanju-u-logoru-za-srbe/