Колико у Турској расте анти-западно расположење, а поготово анти-америчко, после неуспелог преврата од 15-16. јула, у светлу доказа о америчкој умешаности и очигледно млаке западне реакције на њега уопште, толико је широко прихваћена и обнова односа са Русијом, поготово с обзиром на то да је Владимир Путин лично позвао Ердогана већ 17. јула и изразио солидарност пре него што је то урадио шеф било које НАТО државе, што је изнова подвучено после састанка двојице државника у Санкт Петербургу, где је најављена свеобухватна нормализација руско-турских односа, па чак и њихово евентуално унапређење.[i] Русија и Турска требају једна другој, на првом месту као суверене земље чији се интереси поклапају, и ту лежи важан разлог зашто процес поправљања односа тече толико брзо. Русија, као рационална држава и међународни фактор, није могла себи да дозволи да је, иначе више него оправдана, озлојеђеност због турског рушења руског Сухоја-24 крајем новембра прошле године, као и због турске деструктивне улоге у рату у Сирији, спречи да искористи прву прилику да те односе поправи, са идејом да обнова односа буде у функцији преусмеравања турског понашања. Баш као што и Ердоган у обнови односа са Русијом види средство за преусмеравање турске политике, односно њено враћање у реалније и конструктивније оквире саобразније турским националним интересима, што захтева, на првом месту, бар делимичан отклон од великог прекоокеанског брата, склоног да Турску, као било коју другу вазалну државу, користи као пуко оруђе или топовско месо у остваривању својих геополитичких циљева, како на Блиском истоку, тако и на евроазијском простору уопште. Стога Турској и не треба много чврстих доказа – иако они постоје – о америчкој умешаности у неуспели преврат. Па нека Американци доказују да нису одговорни и криви. А колико је тешко доказивати невиност ако неко жели да те по сваку цену оптужи можда најбоље знају Срби. Дакле, Турци овде примењују опробани англо-амерички рецепт, управо против његових креатора. И то доста умешно, и са много већом оправданошћу. Имали су добре учитеље. Занимљива је прича која се појавила у турском секуларно-либералном листу Хуријет о позадини Ердогановог писма извињења упућеног Русији, које је било предуслов за обнову односа и петербуршки сусрет.[ii] Према овој верзији догађаја, из уста Ердогановог гласноговорника Ибрахима Калина, кључни актери ове „тајне дипломатије“ били су турски пословни човек Чавит Чаглар, начелник турског генералштаба Хулуси Акар, и председник Казахстана Нурсултан Назарбајев. Наиме, још је крајем априла Акар обавестио Ердогана да је Чаглар канал преко ког би могао да се превазиђе сукоб са Русијом, настао после турског рушења Су-24. Као бивши министар, Чаглар је имао добру везу са председником Дагестана Абдулатиповим који, опет, имао приступ руском председнику преко његовог саветника Јурија Ушакова. И тако је током маја и раног јуна, посредством Чаглара и Абдулатипова, успостављен канал на релацији Москва-Анкара. Нацрт писма извињења је срочио Калин, кога је Ердоган овластио као контакт особу за Ушакова и Русију, и неколико верзија је овим каналом размењено између турске и руске стране. Коначно је 22. јуна стигао „хитан“ позив од казахстанског амбасадора у Анкари, којим је Калин обавештен да се Назарбајев срео са Путином тог дана у Санкт Петербургу, и да је Путин спреман да прихвати писмо извињења ако је спремно. Тада, међутим, Ердоган још увек није био спреман да користи реч „извињење“ у писму. Међутим, следећег дана је стигао нови „хитан“ позив од казахстансог амбасадора: Назарбајев је стигао у Ташкент, на самит Шангајске организације за сарадњу и требало би да се види са Путином наредног јутра, када би ствар могла повољно да се заврши. Те ноћи је Калин, у сарадњи са преводиоцима из казахстанске амбасаде у Анкари, преформулисао писмо све док није пронађен компромисни термин „извините“, незнатно слабији од термина „извињење“. Ердогана је то у довољној мери задовољило да је писмо потписао, а Калин је затим одмах одлетео за Ташкент, у 3 ујутру 24. јуна, успут добијајући дозволе за прелет Грузије, Азербајџана и Туркменије, као и за слетање у Ташкент, у који је стигао око 12:15. Назарбајев је проценио да је писмо задовољавајуће и одмах позвао Ушакова, који је у суседним просторијама био са Путином. Он је писмо однео руском председнику, који га је такође оценио задовољавајућим – иако је, како је приметио, „незнатно ближе турској позицији“ с обзиром на коришћење блажег термина од термина „извињење“. Коначно је договорено да писмо буде јавно објављено 27. јуна, дан после објаве турске нормализације односа са Израелом. Овај занимљиви чланак се завршава лаконском опаском да Турска у том тренутку није могла ни да претпостави да ће, за нешто више од две седмице, доћи до покушаја војног преврата, а читаоцу је остављено да сам доноси закључке о узрочно-последичном односу ова два догађаја. У још једном чланку у Хуријету, насловљеном „Како исправно приступити турско-руској нормализацији“, додатно је разјашњен шири контекст овог процеса.[iii] Наиме, истиче се да садашња турска црна металургија има своје почетке у турско-совјетској сарадњи из касних 1960-их и раних 1970-их, и да су Руси изградили челичану у Искендеруну, која је и данас највећа у Турској. Исто тако је у том периоду саграђена и велика петрохемијска фабрика у Измиру. Истиче се да је, изван Варшавског пакта, Турска била највећи прималац руске привредне и техничке помоћи током Хладног рата, чак и као кључна земља НАТО. Први разлог који се наводи је да су турски односи са Западом почели још тад да се кваре због Кипра, док је други још занимљивији: да, упркос политичке и стратешке важности Турске, Американци нису желели да подрже њену амбицију да развије сопствену тешку индустрију. Другим речима, савезништво са Американцима је Турску у прошлости привредно кочило а, последњих неколико година и дестабилизовало. Хоће се рећи да се окретање, односно враћање Русији не тумачи као пука прагматична потреба тренутка, или неко тактичко лукавство, већ као дубока потреба која је у националном интересу Турске. Наравно, питање је колико, после свих Ердоганових и Давутоглувих стратешких промашаја, поготово везаних за вероломну, злочиначку политику према Сирији, Турска уопште више може да се врати у нормалу, односно да се трајније стабилизује. Но, пружање руке Русији је једини пут који јој пружа иоле реалну шансу за тако нешто. [i] http://rs.sputniknews.com/rusija/20160809/1107702530/Putin-Erdogan-pres-konferencija.html [ii] http://www.hurriyetdailynews.com/story-of-secret-diplomacy-that-ended-russia-turkey-jet-crisis.aspx?pageID=238&nID=102629&NewsCatID=409 [iii] http://www.hurriyetdailynews.com/getting-the-turkish-russian-normalization-right.aspx?pageID=449&nID=102608&NewsCatID=412
