Потребно је пробудити уснулог Србина. Не дозволити му да заборави на важност Отаџбине. Подсетити га шта је заиста исправно, и како до тога може стићи само вођен знањем коју му прошлост саопштава. Историја је нешто што нам јасним примером непогрешиво показује истину. Има ли другог пута сем истине ? Наравно да нема. Онда када смо свесни тога и прихватамо оно што нас историја учи, непогрешиво корачамо у сигурну будућност. Нажалост некад нас повуку лажи запада па помислимо да ако је пре било тако не мора и сада. Тада добијамо увек исту лекцију. Живот нас за такво понашање увек изнова кажњава. Проблем је што када се крене том странпутицом веровања у оно што нам се чини лепшим а не оном што нам се толико пута показало истинитим, нема назад. Онда када кренемо путем који није осветљен истином не могу нам помоћи никакве лажне светиљке са запада. Та тренутна и привидна светлост коју шире лажне западне лампе таман је толика да нас упути на први али погрешан корак. Кренемо ли за тим лажним светлом остаћемо без оне једине праве светлости коју су нам оставили наши преци. У том случају пут који смо изабрали биће тама у коју запад вековима покушава да нас гурне. Све ово је много пута испричано и опет се некако неодговорно понашамо према томе. Шта нам онда остаје, како да се пробудимо како да кренемо правим путем? Очито да поред свих знања не гледамо сви исто на пут којим су нас преци водили. Сигурно је да се многима тај пут због жртава које смо поднели чини претешким. Страх их тера да мисле како је могао да се изабере и неки лакши пут, пут без жртвовања. Оно што они не увиђају је да је то био једини пут којим смо могли и морали ходити да би духовно опстали. Једини пут који није био пуко вегетирање већ јасно давао смисао животу. Једини пут који није био служење другима већ безрезервно давање Господу. Знали су добро наши стари да је тешко да може да боли али су исто тако знали да када тешкоће и бол прођу остаје испуњена и поносна душа. И не само то, него бол престаје а нашим најмилијима остаје часна и сигурна будућност. Нажалост увек има и оних других који не размишљају о својим потомцима, који у страху немају храбрости да крену већ остају чекајући. Док чекају и гледају не успевају да се спасу бола, једина разлика између њих и оних искрено испуњених вером је да када све прође кукавице ће и даље осећати празнину и бол. У свом страху једино за шта су способни је да се прикључе западним лицемерима у осуди пута којим смо ми кренули. Светосавци се никад нису обазирали на то, увек су корачали само оним путем који ће њихову децу учинити поносном. „Пре него што почнеш судити о мени и мом животу обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поново и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.“ Патријарх Павле Опростићемо ми њима све јер они и не могу да виде од зла у њиховим душама. Једино не би могли да опростимо себи да не послушамо своје ђедове и тиме издамо своје потомке. Ако сами себи нисмо довољно важни, постоји нешто што нам је сигурно свима важно. Постоји нешто што волимо више од себе. Постоје наша деца. Она мала бића која уносе несразмерно велику срећу у наша срца. Они мали људи којима кроз цело детињство и сазревање саопштавамо да су нам све. Да су они смисао нашег живота и да их волимо највише на свету. Не смемо их онда издати, они својим неисквареним душама то сигурно нису заслужили. Све се дешава са разлогом и сваки проблем који је постављен испред нас је само испит да ли смо вредни оног лепог што нас чека у животу. Зато сваки проблем морам видети као прилику да својој деци оставимо онај осећај поноса који су нама оставили наши преци. Наравно да није лако али то нам нико није ни рекао. Много важније од тога је оно што нас је историја већ одавно научила, а то је да је тај пут вредан сваког труда. Живот је кратак да би себи дозволили кајање. Наши потомци не би имали никакаве користи од нашег кајања. Не оставимо ли иза себе слободну Отаџбину, не учинимо ли своју децу поносном значи да смо скупо плаћено искуство наших предака бацили низ воду. Тада би за наше кајање било касно и не би имало никакав значај. Зар да дозволимо да ми будемо ти који газе по сенима својих ђедова, зар да ми испишемо странице историје којих ће се наша деца стидети? Време је да се пробудимо да схватимо ко су нам очеви и ђедови . Нисмо ми никакве тикве без корена које је ветар донео на туђу њиву. Нисмо ми паори који морају за друге да обрађују некакве неплодне и туђе њиве. Светосавци су поносан и слободан народ који су одувек имали своје плодне оранице, коме су преци оставили оно највредније, Отаџбину. Разговор мале србадије са Отаџбином Отаџбино, мајко моја, И дедова мојих славни`, Докле стижу крила твоја И питоме твоје равни? Покажи ми међе своје, Твоје горе, твоје реке. „Од Будима, до Солуна, И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И ловћен се небу диже- То су моје кршне горе, Куда Срби српски зборе“. Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „ Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари. Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије“. Отаџбино, мајко тужна, Има л` кога у мом роду, Да распали роба сузна На бој свети за слободу, Ко у доба она стара, Против Хуна и Авара? „Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути ваља за ме: Књига то је луча твоја, Србадијо, надо моја !“ Војислав Илић Када обраћајући се својој деци им говоримо о оном шта представљају у нашем животу, колико су нам променили његов смисао и суштину, то искрено и мислимо. Да би то и доказали морамо за живота нешто и урадити чиме ће мо то подкрепили. То нешто што човек треба да учини није најновији лап топ нису најскупље патике, то је оно што ће нашој деци дати испуњеност душе и сталан осећај срeће. Материјалним купујемо им привид среће или временски ограничен осећај те исте среће који траје до следеће материјалне жеље. Тај круг тренутног осећаја среће постигнут материјалним а затим поновном празнином до прибављања нове материјалне вредности је непрекидан. Сем своје бесконачности и костантног лажног осећаја среће он се сигурно у једном моменту грубо прекида јер га је немогуће даље пратити. Тада само остаје бесконачна празнина и осећај потпуне промашености животног пута. Не смемо нашу децу упутити тим путем. Не смемо их послати у тај лажни свет. Морамо им обезбедити срећну будућност. Ако нисмо лагали о својој љубави према њима, онда је време да им то и покажемо. Највише што може отац да уради за своју децу је да им остави слободну Отаџбину и сигурну будућност. Најважнија ствар коју отац може научити своју децу јесте да никад не дозволе да њиховом судбином управљају други. Морамо им оставити Отаџбину испуњену искреним и часним вредностима, Отаџбину испуњен надом. Да баш Отаџбину, можда негде изгледа лепше, можда негде изгледа боље али не смемо заборавити речи који ма нас је опомињао Алекса Шантић: „Остајте овдје!… Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије- Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није…“ Тамо само изгледа боље док се гледа издалека, нашој деци је место овде. Баш овде где су и њихови ђедови ходили. Наше је само да им обезбедимо да овде препознају будућност у којој има наде. Ово што сада дозвољавамо да немо гледамо како нам квислинзи и непријатељи кроје судбину дакле није ствар нас то је ствар наше деце. А они који воле своју децу неће дозволити да она остану без будућности. Докле да се чује вапај очева наших који нас позивају да се дозовемо памети? Шта је то са душама нашим кад нам је туђа милостиња дража од наших светиња? Ништа не може помоћи човеку или народу који нема вере, који није сам покушао да оствари оно што је желео. Исто тако ништа не може зауставити или спречити човека или народ који је пун вере а испред себе има исправан циљ.
