Европски парламент као капела-костурница

У свему треба бити постепености. Недавно одржана изложба “Хрватски светитељ Алојзије Степинац” међу зидинама Европског парламента, представља још једну етапу у претварању те цењене институције у капелу-костурницу. За неупућене –  код римокатолика капела представља цркву украшену људским костима. Ономе ко први пут уђе у такву верску институцију, диже се коса на глави. По зидовима су изложене кости руку и ногу, лустери су украшени лобањама, по угловима су разбацани стари запуштени скелети. Очигледно је то безумно лепо за укус римокатоличких монаха. Наравно, ти монаси нису били друмски разбојници и кости за украшавање добијали су без примене насиља. Једноставно, у епохи Средњег века, када је у Европи беснела куга, они су у огромним котловима кували своју сабраћу која су умрла од те болести, а костуре су користили за корисне ствари. Једна од најпознатијих римокатоличких капела налази се у Кутној Гори у Чешкој. Не знам колико је тај облик култног ентеријера близак хришћанству, али после посете таквој костурници у Кутној Гори, ја сам се почео односити према римокатолицизму горе него раније. Раније сам се према њему једноставно односио лоше, јер је непознати нацистички војник урезао на довратку куће мог деде римокатолички крст и паролу “С нама је Бог”. Било је то у Белорусији за време рата. Кућа је остала читава до дан данас, а давно усопши деда није склањао то ремек дело, како би људи знали какав је бог био са њима. Пола села је било убијено. Сетио сам се тих успомена јер је Алојзије Степинац активна фигура догађаја из Другог светског рата и о њему се има шта рећи. Тачније, о њему морају да говоре саме његове речи. Узмимо као пример запис који је сачинио Алојзије на неколико недеља пре почетка Другог светског рата у свом дневнику: “Хрвати и Срби су два различита света, два различита пола; они никада неће наћи заједнички језик, осим ако се не деси чудо Божије. Та шизма је највеће зло у Европи, можда ћак и веће од протестантизма. Ту нема морала, нема принципа, нема истине, нема праведности, нема честитости…”. Зар вам се не чини да је лукави Алојзије завиривао баш у дневник Алфреда Розенберга. Онога који је био родоначелник Хитлеровог плана за уништење источних народа. Истоветна љубав према другим нацијама, истоветна трпељивост према другим конфесијама. На изложби у Европском парламенту, из неког разлога није било фотографија са оваквим записима. А њих је требало окачити поред централног портрета блаженог. И сваки коментар би одмах постао сувишан. Иако, можемо претпоставити, да ако међу зидинама Европског парламента буду зидали капелу украшену сличним делима, у њој би се могли сместити и многи други Степинчеви експонати. Сумирајући их, познати италијански историчар Марк Ривели пише: “Максималну одговорност (за геноцид над Србима) сноси примат Хрватске монсињор Алојзије Степинац: он је био повезан са усташком аристократијом, био је члан парламента Независне државе Хрватске, начелник свих капелана одреда убица, био је награђен од стране диктатора Павелића… Истина… установљена на ту страну разумних сумњи, огледа се у томе да будући блажени Степинац није ни прстом мрднуо да би спречио етнорелигиозни геноцид”. Не чуди што је после доласка Титовог режима на власт у Југославији, Степинац био осуђен на 16 година затвора по оптужби за државну издају и ратне злочине. Не чуди ни то да је, налазећи се у затовру, он добио од Ватикана чин кардинала свештеника. А 1998. године убројан је у лик блажених Римокатоличке цркве. Света Столица је увек разумно схватала значај информативних ратова. Мислим да је успео почетак велике градње капеле костурнице у згради Европског парламента. Изложба о Алојзију Степинцу је спроведена без гриже савести и без призивања на историјско памћење. И од њеног назива “Хрватски светитељ Алојзије Степинац” није се срушио плафон те богоугодне институције. Не сумњам да ће ова изложба представљати пример којим ће се одушевљавати руководство Украјине. Над Кијевом одавно лебди идеја да је дошло време да се канонизују крвници пољског, руског, јеврејског и украјинског народа – Степан Бандера и Роман Шухевич. У том случају би у Европски парламент стигла велика колекција костију и лобања из Украјине. Због тога ми и говоримо о постепености. Прво Степинац, потом Бандера са Шухевичем, а тамо кад погледаш, већ и Мусолини искаче. Како се све ђаво не шегачи. Тако ће се Европски парламент претворити у гробље скелета. Технологија њиховог добијања је позната још од Средњег века: прво се скувају у котлу до непрепознатљивости, а потом се кости окаче да висе по зидовима.