Драгољубе Петровићу, обраћам се теби, а не Снежани Чонградин, зато што са манитим људима нема сврхе разговарати. Да је урачунљива, да је способна да разликује добро од злог, не би Снежана Чонградин годинама поганила јавни простор хистеричним испадима србомржње. Њен последњи чланак, објављен у „Данасу“ другог августа под насловом „Некад и сад“, само је још један доказ да је у њеном случају чак и надлежна, здравствена струка, напросто окаснила. Снежани Чонградин спаса нема, а да будемо искрени, није га ни заслужила. То што ће се до краја живота бенадежно батргати у ковитлацу непатворених противсрпских гадости, још је и најмања казна за тако бездушно и безљудско обличје као што је дотична „колумнисткиња“. Ти, међутим, ниси неразуман. Јеси себичан и саможив, као и сви који нимало не хају на државу и нацију. Од моралних начела држиш се подаље, као и Биљана Србљановић од лошег хероина рецимо, а сва твоја писанија, чак и она највештије срочена, редовно су укорењена у исконској другосрбијанској једначини: лична удобност у обрнутој је сразмери са посвећеношћу националним питањима. Али, каквих смо се све мана и фалинки нагледали у протеклих четврт века, твоје су још и подношљиве. (У неким мирнијим временима, када држава и нација нису угрожене, то што ти се родољубље завршава на навијању за Ђоковића још би могло да буде и допадљиво, па и друштвено корисно, макар у новинарству.) Али да си неразуман, то, вала, не би могло да се каже. Ти знаш шта је правда а шта неправда, као што ми је наш последњи сусрет, прошле године на Сајму књига, изнова показао. Баш тебе брига и за једно и за друго, али да знаш да разликујеш правду од неправде, барем у незваничном ћаскању, то је непорециво. А уз то си и главни и одговорни уредник дневног листа у којем је манита Снежана Чонградин објавила горепоменуту колумну. Због тога те, Драгољубе Петровићу, питам да ли си сагласан са оним што је твоја морално растројена сарадница написала? То чак и није питање политичких ставова, него пуких чињеница. Твоја оболела сарадница, на пример, пише да је „током рата свака жртва, сваки злочин био оправдан и слављен као победа српског народа“. Наравно да она, грдна, није ни свесна да се у пристојним срединама тако оштре оцене не износе без доказа који би их поткрепили. Не зна она ни шта је пристојност, ни шта је доказ. Али ти знаш. Па бих те зато молио да ми кажеш како се догодило да у листу који ти уређујеш и за који ти одговараш, изађе таква колумна, која ружи и клевеће Србију и српство на тако простачки и тако опасан начин. Твоја суманута сарадница тврди да смо (ми као Србија, ваљда) све ратове који су они (државни руководиоци из деведесетих, ваљда) водили у наше име – изгубили. Наравно да она, слуђена, појма нема шта то значи победити или изгубити у рату. Не знају то ни Хрвати, чије се усташко дивљање она упире да умањи: њихов је некадашњи председник Стјепан Месић својевремено лепо објаснио да је Хрватска у Другом светском рату победила два пута – и кад се приклонила Хитлеру, и када је касније одглумила да никада није била искрено уз Хитлера; зашто би се онда Снежана Чонградин боље сналазила са тако захтевним појмовима?! Али тебе могу да питам, Драгољубе Петровићу: је ли Република Српска пораз? Да ли је Резолуција 1244 пораз? Ако су то били порази, као што другосрбијански издајници нерпестано тврде, а што се онда Западни насилници дан данас оволико муче не би ли и једно и друго укинули, поништили, или барем заобишли? Наравно да Србија није победила НАТО, али некада је велика ствар и избећи пораз. То је знатно боље од капитулације или предаје. За твоју злосрећну сарадницу то су, несумњиво, небитне ситнице, и иначе ван домета њеног поимања. Али ти, држим, знаш да уочиш разлику између омиљеног другосрбијанског наратива и чињеничне стварности. Како се онда догодило да њено ругло од чланка угледа светлост дана у твојим новинама? Изопачени ум Снежане Чонградин може ратове деведесетих, када се српски народ преко Дрине, односно на Косову и Метохији, борио за голи опстанак, да назива „милошевићевском и шешељевском болесном политиком“. Али тебе знам као интелигентно биће. Па ми, среће ти, реци: што се брукаш пуштајући такве грозоте? Немој ми само, преклињем те, причати како новине морају да буду отворене за различите ставове. То што пише Снежана Чонградин, то нису ставови. То су напречац накамарене усташке подвале, у којима су Србија и Срби једини и искључиви кривци за крвопролића из деведесетих. Таквим је „ставовима“ место на отварању споменика Миру Барешићу. Не и у дневном листу који излази у средини законски обавезној да поштује свачија национална осећања. Немој ми, исто тако, потезати борбу против Александра Вучића и његовог режима. Када је газио Устав и људска права косметских Срба, није вам сметао. Када је на захтев Брисела сузбијао привредну сарадњу са Русијом, није вам сметао. Када је приморавао Републику Српску да одустане од референдума, није вам сметао. Имате ли ви икакво неслагање са њим?! (Ви сте и око Савамале сагласни, јер он такође признаје да је то био злочин.) Од те ваше вајне „побуне“ против Вучића не сумњам да ућарите понешто и ви, али веруј ми, њему она највише користи. На његовом месту, после свих издаја и преокрета којима је успео да се дочепа власти и одржи се на истој, таквим „непријатељима“ као што сте ви само бих се радовао. Ако ти је до борбе са Вучићем, ено ти моста на Ибру, ено ти Бања Луке, ено ти Русије онолике. Мани се Снежане Чонградин. Просто реци, Драгољубе Петровићу, ко је у листу којим ти руководиш одговоран за бљувотине Снежане Чонградин. Она је, доказано, особа без имало части, поштења и људскости. Зато је и неопходно да је неко надзире. А то је посао главног и одговорног уредника. Сплетом околности, то си сада ти, први такав у „Данасу“ кога лично познајем, па сам стога и узео слободу да ти се овако јавно обратим. Надам се да ћеш ми одговорити једнако јавно. Мада, можеш и онако, у непосредном разговору, када се следећи пут сретнемо.
