Злочини над Србима: Име жртве – Младен Мркић

Младен Мркић (1950-1991) је једна од бројних жртава Томислава Мерчепа, господара живота и смрти у Вуковару током пролећа и лета 1991. године. Младен Мркић је инжењер агрономије, савестан радник и добар човек, који није имао непријатеље. На дан почетка ратних сукоба  између хрватских паравојника и ЈНА 31. јула 1991. губи му се сваки траг. Претпоставља се да је убијен на дунавским обалама и „послат“ за Србију. Његова супруга Радмила Мркић покушава већ годинама да нађе неки траг о његовом нестанку, убиству и злочинцима који су то урадили. До сада је добијала само обећања, чак и од највиших државних функционера Србије и Хрватске, и бивше СФРЈ.  Младен Мркић је рођен 1950. године у селу Домановићи, крај Чапљине (БиХ). Био је инжењер агрономије и директор кооперације у локалном пољопривредном гиганту Вупику. Завршио је Пољопривредни факултет у Сарајеву, а након завршених студија дошао је у Жупању (Источна Славонија) где је упознао и супругу Радмилу, а потом су скупа дошли у Вуковар. Младен Мркић је пронашао посао у добростојећој фирми Вупик и ту радио 15 година. Имали су и стан у Вуковару, у Гундулићевој улици. Био је веома коректан и пријатан човек, који није имао непријатеља. Помагао је коме год је могао. Чак и када су почела политичка превирања у земљи и стварање хрватских паравојних снага, почетком 1990-их, он није мислио да треба да иде негде из Вуковара, јер како је често говорио, није никоме ништа крив. ЗЛОЧИН После трагичних догађаја у Борову Селу 2. маја 1991. године ситуација је постала неподношљива. Ту је букнуло. То је дало за право хрватским полицајцима да могу да малтретирају, убијају, киднапују и пљачкају ко год им падне на памет. Срби који су остали у граду Вуковару и Борову Насељу, нису излазили из кућа, јер су сваког часа могли бити нападнути. Било вербално, било физички. Покренут је процес исељавања. У мају 1991. хрватски лист Слободни Тједник јавно објављује листу „опасних“ Срба у Вуковару, ту се Младен Мркић нашао на 5. месту!? У среду 31. јула 1991. након завршеног радног времена инжењер Младен Мркић је кренуо из фирме ка кући. Свратио је у трговину да купи намирнице. На изласку из трговине сачекали су га 4 припадника ЗНГ (хрватске паравојске) и одвели у Секретаријат Народне одбране у ауту без регистарских таблица, а након тога му се губи сваки траг. Претпоставља се да је одведен до Дунава и тамо убијен. Његова супруга Радмила Мркић, тог дана 31.7.1991. била је у оближњем селу Обудовац код мајке и вратила се око 17:30 у стан. Видевши да јој нема супруга, позвала је његове колеге са којима се често враћао кући са посла. Они су јој рекли да је он дошао до зграде, али да је свратио до продавнице. Она је одмах отишла у ту продавницу и видела на банкини кесу на којој је писало „Младен Мркић“. То је Радмили био довољан знак да нешто не штима, да постоји могућност да је отет. Истог момета отишла је у полицију, а они је упућују на Секретаријат за Народну одбрану (СзНО), где је начелник био Томислав Мерчеп. Када је дошла до Мерчепа, он је са њом био неприродно љубазан, а обраћао се госпођи Мркић са „Радице“ и нудио је соком. Правио се да ништа не зна о отмици њеног срупруга. У СзНО су је опет слали у полицију, а ови опет у СзНО. Целу ту ноћ госпођа Радмила Мркић се шетала од полиције до СзНО. Да би услед невремена склонила се у ходнику зграде СзНО. У једном моменту ушла су 3 човека, од којих је двојицу познавала, а трећи кога није рекао је: „Ову жену избаците ван!“. Видевши да нема куд, вратила се кући. До куће је стално плакала и дозивала име свога супруга, јер није хтела да прихвати чињеницу да је убијен. ПОСЛЕДИЦЕ Радмила Мркић успела је 1. августа 1991. добити број од председника СР Хрватске Фрање Туђмана. Када се јавио на њен позив био је збуњен и питао одакле јој број. Затим ју је упутио на Ивана Векића, тазе министра хрватске полиције. Векић јој је обећао да ће јој муж исти дан бити пуштен, али до тога није дошло. Затим је звала Владимира Шекса (потпредседник Сабора Хрватске) у Осијек… који у првом моменту мислио да је њен муж Хрват и рекао јој да се требала раније јавити. Када му је рекла да је њен муж Србин, спустио је слушалицу. Радмила Мркић је отишла чак и у Београд код Бранка Костића, члана Председништва СФРЈ, коме је испричала шта се све десило у Вуковару 1991. Он ју је упутио да пише писмо Стјепану Месићу, тадашњем председнику СФРЈ. Она је то учинила, писмо је стигло до Месића, али овај никада није одговорио. Касније, заједно са другим српским породицама чији су најмилији отети или убијени у Вуковару 1991. године, Радмила је основала удружње „Против заборава“, које се бори за истину о страдању српских цивила. Деценијама Радмила Мркић покушава да сазна нешто о нестанку свога мужа. Разговарала је и са председником Хрватске, Ивом Јосиповићем и председником Србије Борисом Тадићем 2010. године, али случај се није помакао ни за милиметар. Да се не заборави и не понови! извор: https://facebookreporter.org/2016/07/31/злочини-над-србима-име-жртве-младен-м/