Косовски званичници су 1999. године први пут јавно ангажовали једну лобистичку кућу у Америци, а и данас имају уговор о заступању, који је већ три пута обнављан и правно валидан до 2017. године. Ако је албански премијер Еди Рама заиста из џепа и избројао 80.000 евра да би се сликао са америчким председником Бараком Обамом током своје предизборне кампање, и тако показао да има подршку Америке, то за Ненада Васића, научног сарадника Института за међународну политику и привреду и аутора трилогије о лобирању – није ништа необично. Како објашњава, опште је познато да је лобирање важан и легитиман метод како у личним, тако и у националном и државотворном интересу. Пример за то је и чињеница и да је Косово највећим делом уз помоћ лобиста, пре свега америчких, успело да издејствује такозвану „независност“. И то није све, тврди Васић, додајући да Албанци и данас врло озбиљно користе лобистичке куће за остварење својих циљева. – Важно је да се помене да су косовски званичници 1999. године први пут јавно ангажовали једну лобистичку кућу у Америци, а и данас имају уговор о заступању који је већ три пута обнављан и правно валидан до 2017. године – каже Васић. Скупа работа Лобирање је скупа работа, па тако ангажовање неког бившег сенатора да заступа ваше ставове може да кошта од 350.000 до 500.000 долара годишње, плус плаћени телефонски рачуни и службена путовања. Албанци су, каже Васић, врло рано схватили моћ лобирања, па су утицајна лобистичка имена почели да ангажују још крајем 19. века. Међутим, до овога до чега су данас стигли кренули су крајем осамдесетих година, када је једна висока америчка делегација која је посетила тада Југославију посетила и Косово и Метохију. У тој делегације био је Антала Лантош, касније познати албански лобиста, који је 1990. организовао прву конференцију о људским правима у источној Европи, Југославији, и посебно на Косову. Овој конференцији, истиче Васић, претходила је посета америчких сенатора и конгресмена, у којој је тада био и Роберт Дол, оснивач албанско-америчког лобија, који је га је касније спојио са Билом Клинтоном, председником Америке у два мандата. – Тада је први пут званично у агенду америчког Конгреса ушло стање људских права као „етничких права косовских Албанаца“, које је касније интернационализовано и различитим медијским и лобистичким кампањама и резултирало тиме да Албанци из дана у дан побољшавају своју међународну позицију и ауторитет, поготову тадашњих вођа у албанској алтернативи – Дола, Диогвардија и Ланатоша, којима су се касније придружили и Џозеф Бајден и Елиот Енџел… Захваљујући њима, амерички Конгрес је усвојио мноштво резолуција против тадашње Југославије. У Вашингтону су лобисти веома важни, а поготову они из етничких заједница који се ангажују на проблематизацији националних питања у тим државама, или чак у сецесионистичке сврхе како је то било искоришћено деведесетих година, и касније кад су косовски Албанци 2008. прогласили „независност државе Косова„ – наводи Васић. Све бивши сенатори и конгресмени Немачка је својевремено анализирала 157 уговора између 40 америчких лобистичких фирми склопљених за време ратова на простору бивше Југославије, између 1991. и 2002. године. Од тога је деведесет процената било активности српских противника, укључујући Словенију, а од 1997. године, и Црну Гору. Главне особине тих америчких консалтинг или лобистичких фирми су њихова социјална, политичка и структурална умреженост које од њих чине факторе моћи. У њиховим руководствима се налазе бивши конгресмени, сенатори, сарадници и функционери америчке администрације, представници тајних служби и америчке војске, истакнути сарадници медија, председници великих корпорација… што подразумева кратке путеве до кључних места у политици, медијима, привреди и безбедносним структурама. Србима не иде лобирање Србима лобирање некако не иде од руке. Као ни Милошевић деведесетих, тако ни демократске опције које су Србијом завладале после 2000. нису научиле шта значи добар лоби, па се тако десило да је Србија једина земља међу бившим чланицама СФРЈ која ни данас нема званично своју лобистичку групу у Америци. Током ратова деведесетих све стране у сукобу (осим српске) не штедећи су се користиле услугама лобистичких агенција. Хрватска пропаганда уз помоћ агенције „Рудер и Фин“, успешно је користила медије како би манипулисала јавношћу, посебно у Немачкој и САД, да би добили подршку за своје сепаратистичке циљеве. Најбољи „посао“ урађен је описима ратних дејстава у околини Дубровника, иначе омиљеног летовалишта немачких туриста, када су Хрвати уз помоћ Вашингтона „напунили“ медије вестима да југословенска армија уништава Дубровник. Агенција „Рудер и Фин“ добро је профитирала од својих ратних искуства с Хрватском, али и са Босном, а профит је наставила да стиче и радом за косовске Албанце. Хрватска влада је месечно на рачун ове куће уплаћивала по 100.000 долара (плус сви трошкови) како би утицајни људи у америчкој администрацији и политичком и јавном животу преносили „повољну слику о Хрватској“. Босанска влада истој фирми плаћала је услуге које су подразумевале пласирање коментара, колумни спољних сарадника и писама уреднику. Француски комуниколог Алис Криг Планке објавио је пре неколико година истраживање према коме је употреба појма „етничко чишћење“ у извештајима листа „Монд“ у августу 1992. године повећала тираж за сто процената, после чега је тај појам постао устаљен када се говорило о догађајима у Босни. Хрвати и Босанци код истог лобисте „Рудер и Фин“ је у име владе у Сарајеву само 1992. године организовао више од 30 интервјуа у највећим новинским организацијама у САД, и утаначио састанке босанских функционера са тадашњим „политичким фацама“ Алом Гором, ондашњим в.д. државног секретара Лоренсом Иглбергером и десеторицом утицајних сенатора, укључујући у то време и лидера сенаторске већине Џорџа Мичела и лидера мањине Боба Дола. „Вашингтон груп“ је, у време када је сукоб на Косову ескалирао и НАТО водио рат против Србије, у име руководства косовских Албанаца, имала следеће задатке: отварање информативног центра у Вашингтону; ширење вести и информација о конфликту; обезбеђивање контаката албанских лидера са медијима, сенаторима, конгресменима, члановима америчке администрације и представницима међународних институција и невладиних организација; правна и друга помоћ за време преговора у Рамбујеу; пласирање текстова и коментара у штампаним и електронским медијима о „српским злочинима на Косову“ и о потреби подизања оптужнице против Слободана Милошевића у Хагу… Најпогоднији и најтраженији лобисти су некадашњи сенатори или конгресмени, који знају људе и путеве остваривања интереса кроз систем. У САД је за ову врсту људи прилично одомаћен израз „revolving door“ (врата која се окрећу), што значи да је реч о људима који по изласку из Сената и Конгреса обично улазе у управне одборе великих фирми и скупо наплаћују своје познавање система изнутра и чији се глас, по правилу, у Вашингтону пажљиво слуша. У балканским ратовима зараћене стране су своју сепаратистичку пропаганду успеле да кроз филтер лобистичких агенција и њихових многобројних комуникационих канала претворе у „истините“ поруке. Да би било која посета државника имала одјек у америчкој јавности, према правилима ових кућа, уобичајено је, рецимо, да се у зависности од тиража листа објави информација о том догађају за око 50.000 долара. Па шта је онда за Раму 80.000 за слику са председником државе! извор: https://facebookreporter.org
