Иран је, као сусед Турске, одреаговао на покушај преврата у њој међу првима тако што је осудио покушај војних лица да преузму власт. Председник ИРИ Хасан Роухани је, говорећи 17. јула у провинцији Керменшах на западу Ирана, изјавио да је време преврата, тенкова и топова прошло. Ако неколико војних лица покушава да оспори резултате свенародног гласања и да свргне владу Ердогана, Исламска Република Иран ће у складу са својим принципима да се изјасни против било каквог преврата. Изјаве подршке законитој турској влади су дали и други руководиоци ИРИ. Пи-ар иранског парламента Али Лариџани је честитао свом турском колеги на осујећењу преврата и констатовао да је Техеран „увек подржавао национални суверенитет и вољу демократски изабраних влада“. Секретар Високог савета за националну безбедност (ВСНБ) Али Шамхани је истакао да је „исход догађаја у Турској одредила воља турског народа“ и „будност политичких партија које су својим учествовањем уништиле планове пучиста“. Председник Роухани је, како би продискутовао о последњим догађајима у Турској, обавио непланирано заседање ВСНБ ИРИ. Иран је предузео ванредне мере безбедности, граница са Турском, дугачка 312 миља, привремено је затворена, а у повишену бојеву готовост су постављене иранске јединице, дислоциране у приграничним рејонима, и јединице народне одбране (басиџ). Министар информисања (државна безбедност), Мохамад Алави, је убедио да ИРИ врло пажљиво прати „промене“ у Турској, и да су преузете потребне мере по линији тајних служби. У року од 48 сати министар иностраних послова Џавад Зариф је три пута разговарао телефоном са својим турским колегом Мевлутом Чавушоглуом. У званичној изјави МИП-а ИРИ подвлачи се да је Иран заинтересован да се „што пре у земљу (Турску – Н.Б.). врате потпуна стабилност и мир“. Треба да се констатује да је за реакцију иранских руководилаца на покушај преврата у Турској карактеристично то, да је тон изјава у складу са реакцијом апарата духовног вође ИРИ ајатолаха Хаменеија. Саветник вође државе за спољну политику Али Акбар Велајати је први проговорио и акценат је ставио да је за иранско руководство недозвољиво да одобри било какав покушај свргавања силом демократски изабраних влада. И да се то не односи само на Турску. Како је он објаснио, ИРИ се врло доследно залаже против сваког незаконитог освајања власти у било којој земљи. Председник Турске се у изјавама Велајатија лично не помиње, али је у тим изјавама потпуно јасан прекор због Ердоганове блискоисточне политике. Велајати директно говори да руководство Ирана подржава закониту турску владу и да има право да очекује да ће Анкара учинити то исто у односу на владу Башара Асада. У окружењу вође Ирана ајатолаха Хаменеија сматра се да је праведно да се од председника Ердогана очекује да поштује мишљење и вољу Сиријаца. Техеран је већ више пута позивао турског председника да одустане од плана смењивања сиријске владе војним путем. Иранци упозоравају турско руководство да досадашња турска стратегија води њеној изолацији и од Техерана, и од Москве и да се, осим тога, не може гарантовати ни подршка Вашингтона. За Ердогана се код Иранаца сакупило много питања, чак се може рећи – не питања, већ замерки. Парола коју је први истакао сада већ бивши министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу „Без икаквих конфликата са комшијама“ у односу на Иран слабо функционише. Довољно је присетити се одлуке Турске да своју територију дозволи за размештај система противакетне одбране НАТО-а. Радиолокациона станица за рано обавештавање о ракетном нападу која је у склопу противракетне одбране НАТО-а, почела је са радом 1.јануара 2012.године, управо у тренутку када су САД и Европска унија увеле Ирану нове санкције и, у суштини, објавиле да је Техеран под економском блокадом. У тим условима је омогућавање контроле ваздушног простора северно-западног дела Ирана од стране америчких војних снага разматрано потпуно реално као опасан корак ка припреми оружаног конфликта. Тим пре што радиолокациона станица НАТО може непосредно својим ракетним ударним комплексима да наводи на циљ. Други повод за јачање напрегнутости у иранско-турским односима је одлука Савета НАТО-а (из 2013.г.) о размештају на територији Турске зенитних ракетних комплекса ЗРК „Петриот“. У томе су у Техерану видели претњу по њихову националну безбедност, а начелник Генералштаба Оружаних снага Ирана Фирузабади је чак изјавио да „размештај система за противракетну одбрану на сиријско-турској граници може да доведе до светског рата“. Све у свему, захваљујући еластичности иранске дипломатије, Техерану полази за руком да не дозволи да односи са Турском из политичких несугласица и регионалног супарништва прерасту у директну конфронтацију. Иран представља другог највећег испоручиоца енергената Турској, одмах иза Русије, а у перспективи може да рачуна да ће постати и први. Без обзира на америчке санкције, Турска никада није одбијала сарадњу са Ираном у енергетици. Код обе земље и даље постоји идеја о транспорту гаса европским земљама. Турска не губи ни наду да ће кроз њу водити транзитни пут између Европе Ирана, нудећи Ирану да и он постави нове путање за транспортовање гаса преко своје територије. Иранци ни мало не сумњају ни у важност робне размене са Турском, вредне 15 милијарди. Географски и политички Турска и Иран теже Блиском Истоку, али етнички остају туђини за арапску већину из тог региона. Раније је Иран, основано, сматрао да борба за јединствену позицију у арапском свету може да постане база за заједничко деловање са Анкаром на регионалном нивоу. Спољна политика Турске се све више концентрише на муслимански свет и овде је за Иран важно да се не дозволи савез Анкаре и Ријада. То се осетило и у реакцији председника Роуханија при покушају преврата у Турској. Пошто је подсетио да на блиском Истоку постоји режим који, као и до сада, подржава терористе и баца бомбе на главе цивилног становништва у Јемену, председник Ирана је рекао да јединствени пут за решавање садашњих криза у Сирији, Ираку, Бахреину и Јемену представљају – бирачке кутије. Да се у ствари радило о Саудијској Арабији – у то нема сумње.
