Замислите да у Европи у кратком временском периоду нестане 12.000 кућних љубимаца. Дигла би се велика галама. Насловне стране новина, информативне емисије и интернет били би преплављени фотографијама умиљатих кучића и мачића. Друштва за заштиту животиња би организовала протесте широм Европе. Европске метрополе би ноћу биле освијетљене десетинама хиљада свијећа. Владе би наложиле хитну истрагу. Засједао би Савјет Европе. Земље кандидати за чланство у ЕУ би великодушно понудиле своју помоћ. По систему „нисмо чланови ЕУ али рачунајте на нас као да ћемо то сутра постати“, огласио би се и Папа Фрањо. Апелом да будемо људи, јер су и животиње божија створења. Да се такав помор кућних љубимаца догоди у Србији, немојте ни да помишљате. Прогласили би нас за варваре. Западни аналитичари и политичари би стручно објашњавали како је то још један доказ да су били у праву што су нас 1999. бомбардовали. И наишли би на једнодушну подршку Чеде Јовановића, Наташе Кандић, Јелене Милић и остале болументе из „невладиног“ НАТО сектора. Посљедњег дана јануара ове године Интерпол је саопштио да је у Европи, цивилизованој и хришћанској, нестало 10.000 дјеце избјеглица из Сирије, Ирака и осталих несрећних држава које грцају у паклу братоубилачких вјерских ратова. Два мјесеца касније, прецизирано је да је у питању 12.000 дјеце. И то ђеце која су регистрована. Муслиманске и хришћанске. И ником ништа. Обична вијест за једнократну употребу, којом су се европски медији бавили краће него новом фризуром Кристијана Роналда. Ако је од дјеце која су пописана, чији долазак у правно уређене западноевропске државе је евидентиран, нестало њих 12.000, колико ли је тек нестало дјеце која нису регистрована, која формално-правно никада нису крочила у Европу. Нису постојала. Руски фонд стратешке културе процјењује да их је најмање још толико, односно да је у Европи нестало најмање између 25.000-30.000 дјечака и дјевојчица из Сирије, Ирака, Египта, Авганистана… Шведска, једна од најуређенијих европских држава, која се дичи својом безбједоносном и социјалном политиком, саопштила је да је на њеној територији нестало више од 1.000 регистроване дјеце. Прво што нормалном човјеку падне на памет јесте питање: како је могуће да у једној европској држави за неколико мјесеци нестане 1.000 дјеце? Шта ради полиција и остали надлежни државни органи? Новинарка која је Интерполу упутила питање ко је тај из истраге с ким може да контактира о несталој дјеци одговорено је – нико. Таква особа или тим не постоје. По чему се може закључити да не постоји ни озбиљна истрага. Друго питање јесте зашто се о томе ћути. Гдје су ти по објективности и бризи за људска права чувени европски слободни медији? Гдје су те невладине организације? Шта раде организације за одбрану људских права? Багра ћути као што је ћутала 1999.године када су нам три мјесеца разбијали државу, рушили градове и фабрике, убијали дјецу. И српску, и албанску. Као што, углавном, ћути о вишедеценијском терору Турске над Курдима, о геноциду који Исламска држава и Ал Каида спроводе над несрећним Језидима, о процвату неофашизма у Украјини и о злочинима које разне терористичке организације под контролом западних обавјештајних служби чине над грађанима Сирије који подржавају легално изабраног предсједника Асада. Шта раде родитељи? Да ли уопште траже своју дјецу? И да ли су то уопште њихова дјеца? Или су у питању туђа дјеца, отета или купљена на Блиском истоку и као таоци поведена на пут у Европу? Ради лакшег преласка преко граница и проласка кроз полицијске контроле. (Јер, полиција на границама увијек благонаклоније гледа избјеглице са дјецом, прије их пропушта да наставе своје путовање.) Али изгледа и ради њихове продаје по доласку у Европу. Борделима, медицинској мафији и мафији која се бави организовањем просјачења. Познаваоци прилика на дијеловима Ирака и Сирије, који се налазе под окупацијом психопата и монструма ИСИЛ-а, тврде да је на тамошњим пијацама трговина дјецом једна од најразвијенијих трговина. Углавном их продају и купују ради сексуалног ропства. Логично, што су дјеца љепша, њихова цијена је већа. Најчешће жртве те трговине су дјеца малобројних хришћанских заједница и Језида. Звучи језиво, али здрава и лијепа а туђа дјеца, старија од девет година, су право богатство за избјеглице које желе да стигну до Европе. Она су најбоља улазница за достизање циља, а послије тога извор сигурне зараде. Најчешће, кроз продају у борделе, за организовано просјачење или продају ради вађења и препродаје њихових органа. Ту дјецу нико не тражи. А и ако тражи, углавном је то узалудан посао. Јер, подаци под којима су регистрована приликом уласка у Европу углавном су лажни. Најважније, питање свих питања, јесте гдје су нестала дјеца, шта се са њима догодило? Да ли је могуће да у 21.вијеку у Европи, која се дичи достигнутим степеном заштите људских права, 12.000 недужне дјечице заврши у јавним и тајним борделима или у кланицама медицинске мафије? Вјероватно је један број те дјеце жив и на слободи. Оне дјеце коју су, након доласка у Њемачку, Британију, Аустрију и друге западне земље, њихови лажни родитељи и рођаци, оставили. Та дјеца сада постоје под другим, својим правим именима. Међутим, вјероватно је број тих срећника мали. Породице које су у западне земље стигле са дјецом добијају знатно већу социјалну помоћ, него она без дјеце. А број избјеглица које су биле спремне да се одрекну те помоћи вјероватно није велики. Како год било, 12.000 малишана је нестало. И међу малим анђелима који су живи мало је њих који ће више икада видјети своју родну кућу, родитеље и друге најмилије. А Европа, курва, заглибљена у сопствену декаденцију, у лажни хришћански морал, разорен дрогом, сатанизмом и педофилијом ћути. Кад сам чуо вијест Интерпола о броју нестале дјеце из Сирије и Ирака, сјетио сам се двије трагедије из Првог свјетског рата, за које већина Срба није ни чула. У току 1917.године Бугари су из Моравске окупационе области у Србији у ропство одвели 8.000 српских дјевојчица старости од 10 до 15 година, које су за златан новац, као робље, продали Турцима за њихове хареме. Исте године недалеко од Софије Бугари су масакрирали колону од 600 српске дјеце, коју су повели у ропство. Ни једно није преживјело. Погађате, Европа је и тада ћутала. ——————– 19.7.2016. pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић https://facebookreporter.org/2016/07/19/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE-%D0%B3%D0%B4%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5-12-000-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D1%86%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%81/
