Предмет генерала Ратка Младића у МТБЈ дошао је у своју завршну фазу. Своје сведочење изнео је последњи сведок одбране. Био је то руски пуковник Андреј Владимирович Демуренко. А.В. Демуренко није први пут сведочио као сведок одбране српских генерала и политичара. И увек су та сведочења изазивала како нервозу у самом трибуналу, тако и хистерију у “светским” медијима. Разлог је добро познат: А. Демуренко даје сведочења која разобличавају познату бошњачко-западну теорију о гранатирању пијаце Маркале 28. августа 1995. године као злочин који је наводно починила српска страна. И то се не прашта: ова “епизода” босанског рата не само да је постала, него се и замишља као важан део информативног рата Запада против Србије и Срба. Штавише: “Маркале” имају и озбиљнији значај за откривање намере за распламасавање рата за Запад у целини. Падну ли “Маркале” – пашће и мит о бошњацима као жртвама, но, најважније је – пада мит о Западу као о миротворцу у босанском сукобу. Притом би пад Маркала значио да је постојала умисао за чињење међународних злочина – распиривање рата и оправдање спољне агресије. Подсећамо да је пуковник Андреј Владимирович Демуренко давао сведочења у МТБЈ три пута: на процесима генералу Драгомиру Милошевићу, председнику Републике Српске Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу. На процесу “Тужилац против генерала Ратка Младића” Андреј Демуренко је сведочио 14 и 15. јуна. На процесу Радовану Караџићу Демуренко је наступио у својству сведока одбране, а на процесу Р. Младићу он је сведочио у својству последњег сведока. За време свог сведочења као сведока одбране Ратка Младића, пуковник Демуренко је говорио о реалној улози армије Босне и Херцеговине за време рата у БиХ, а нарочито у Сарајеву. Он је сведочио да је армија БиХ систематски гранатирала положаје персонала сектора мисије ОУН у Сарајеву – посебно руских миротвораца. У то исто време, премда не тако често и не тако жестоко, гађали су и друге јединице, посебно француске. Демуренко је показао да је руководство Мисије ОУН у БиХ “сумњало да босанска страна гађа своје сопствено становништво, међутим, нешто више власти су им забраниле да спроводе допунску истрагу.[1] Демуренко је сведочио да је велики део армије БиХ био размештен у цивилним објектима. Он лично је посматрао тактику те армије где би се грантирала српска страна како би се на тај начин испровоцирао ватрени одговор по цивилним објектима. Притом су саме армијске јединице одмах после гранатирања брзо бежале из тих објеката.[2] Што се тиче гранатирања Маркала у августу 1995. године, А. Демуренко је сведочио да је изјава секретара за медије из Велике Британије о томе да је грантирање извршила српска страна, била дата у тренутку када је истрага још увек трајала и није било никаквих основа да се закључује о кривици ни једне ни друге стране. Ова чињеница коју је предочио сведок Демуренко има важан значај јер такође постоје сведочења о томе да је шеф Мисије ОУН у БиХ одбио да публикује извештај завршне истраге из чијег се резултата очигледно видело да Срби нису могли извршити ово гранатирање, управо зато што је то “у противуречности са изјавом прес-секретара”. Међутим, резултати истраге су били толико убедљиви да су принудили босанске власти да издају налог за ликвидацију А. Демуренка, о чему га је известио рођак премијера БиХ. Велики део сведочења пуковника А. Демуренка, наравно, тицао се техничких детаља његове истраге самог гранатирања Маркала. Та сведочења не остављају никакву сумњу да Срби нису извршили и нису могли извршити то гранатирање Ми смо већ истакли ту чињеницу посебне мржње према А. Демуренку од стране МТБЈ. Његова сведочења наилазила су на жестока противљења од стране судија. Тако је у пресуди МТБЈ у предмету генерала Драгомира Милошевића, претресно веће просто занемарило сведочења А. Демуренка изјавивши да она нису довољно убедљива. У пресуди МТБЈ у предмету Радована Караџића, претресно веће се такође понело према сведочењима А. Демуренка изузетно немарно, иако су их цитирали у низу делова пресуде али им не признајући доказну моћ. Као што се види из текста свих одлука, судије не могу објективно да објасне зашто за суд нису довољно убедљива сведочења А. Демуренка. Више него јасно се види да задатак судија није да та сведочења искористе ради откривања истине, него је њихов задатак да нађу било какво објашњење како би се та сведочења дискредитовала. Судије једноставно траже повод да би се избавиле од неугодног сведочења сведока одбране. А за време сведочења пуковника Демуренка на процесу Радовану Караџићу, тужилаштво је покушало да торпедује давање сведочења сакривши од одбране стотине важних докумената које су имали на располагању, а које је потписао Демуренко (у својству заменика шефа Мисије ОУН у Сарајеву) и које је тужилаштво било у обавези да уручи одбрани. Те обавезе је хашко тужилаштво на крају испунило, но… тек пошто је Демуренко дао своја сведочења. Услед тога, одбрана није могла предочити те документе у својству доказа.[3] А важност тих докумената је од нарочитог значаја. Ипак, чак и ако узмемо у обзир саботажу од стране тужилаштва, одбрана Радована Караџића је предала суду више од 60 докумената у својству таквих доказа (exibits).[4] На тај начин је позиција трибунала у односу према руском сведоку одавно позната и таква позиција се спроводи циљано и систематски. Није случајно да је изненадни одлазак А.В. Демуренка из Хага пре завршетка унакрсног испитивања тужиоца на процесу генералу Младићу, постао тако укусан залогај како за саме судије, тако посебно за професионалне пропагандисте који га обслужују, попут сајта sense-agency и других. Медији су се својски потрудили да одлазак А. Демуренка прикажу као бекство од унакрсног испитивања, као неуспех сопственог сведочења, и као, наводно, основу да се његово сведочење избаци из судског протокола. Да ти покушаји представљају свесну провокацију која долази из самог суда, потврђује се тиме да су објашњења одласка А. Демуренка била скривена од стране секретаријата МТБЈ! Притом је то прикривање учињено упркос захтеву одбране да се јавно обелодане разлози одласка Демуренка! Та прљава игра руководства МТБЈ директно говори о томе да у том трибуналу нису способни за частан процес. Ти “најбољи правници на свету” не знају шта да раде са сведочењем само једног сведока! Упркос свему, сведочења А. Демуренка су дата. Независно од тога да ли ће их трибунал прихватити или не – она ће остати записана у историји. Као уосталом и прљаве игре самог трибунала… [1] Види стенограм сведочења пуковника Демуренка на процесу геенрала Ратка Младића 14. јуна 2016. године. Страница 44030. [2] Види стенограм сведочења пуковника Демуренка на процесу геенрала Ратка Младића 14. јуна 2016. године. Страница 44031 [3] У Међународном трибуналу постоји правило по коме стране у процесу могу предати суду документа у својству доказа само преко одговарајућих сведока, који се испитују по датим документима за време заседања суда. [4] Види: ICTY Document: Internal Memorandum «Defence Exhibit List following the Testimony of Witness Andrey Demurenko» of 18 October 2012. IT-95-5/18-T – D67435 – D67429
