Претворице у БиХ, нико није јасније и тачније описао као Иво Андрић, ерудита и дипломата, одрастао у средини где три вере већ вековима мере, туђе војске, трговце, европске дипломате и покварењаке, који пролазе, видљиве штете наносе, па уморни и резигнирани одлазе, са душом која остаје трајно заробљена у тој земљи, на брдовитом Балкану. После Дејтона, заменио је у БиХ атлантизам тешко бреме „братства-јединства“ из браварове епохе, али србофобија њиме није ни престала ни нестала, напротив. Ових дана, првосвештеници РКЦ и ИВЗ у БиХ, оркестрирано се утркују у лажи о наводном „српском геноциду“ против њихових мирољубивих верника, који се ипак први латише оружја да силом разграђују заједничку државу, вежу барјаке, ударају на Дрини међу Европе, што је пре два века већ покушала Двојна монархија, притом носећи „пелцер демократизације“ у рукама фрањеваца, као експерата за школство и преодгој „гркоисточњака“(православни верници)! Муслимани им тада нису били приоритет, иако школе у многим местима баш и нису имали. Насилни покушај, да муслиманске исељенике који су оберучке дочекивани деведесетих година прошлог века у ЕУ и нарочито у Скандинавским земљама, упишу у становнике Републике Српске, улази у своју видљиву завршницу! Стручњаци за прекомпозицију стварног резултата пописа становништва, досетише се јаду и утврдише да се може истовремено трајно боравити у две земље, макар удаљене стотинама километара, ако суд БиХ тако утврди, а стране судије у њему познате као „ћорави трио из предсобља Беле куће“, верују само „стручњацима“ чувеног англосаксонског права, макар нико од истинских правних стручњака, не зна тачно шта то значи. За сваки случај, да се појача притисак на независне чиниоце, почеше и два првосвештеника РКЦ у БиХ да се оглашавају, оркестрирано кукајући да је у Републици Српској остало само 10% од предратног броја Хрвата, те су ето то докази српске геноцидности. Међутим, истина је нешто што се не да лажима сакрити, те сама за себе говори. Када насилно протераше Србе из плодне Пожешке котлине, у децембру 91.године упути хрватско руководство отворени позив Хрватима у БиХ за реколонизацију те плодне земље, а свештеници РКЦ одмах прегоше да налазе квалитетна сеоска имања, за замену са посавским Хрватима, жељним сунца и ведрине. Како и не би, та још у римско доба називала се та Пожешка котлина „Vallis aureae“ (златна долина) због своје плодности, у рукама вредних ратара. У време одбране од најезде Турака, европски историчари називају целу Славонију именом „Мала Влашка“ јер су покварени католички свештеници, православне Србе у својим списима називали Власи, док су у времену престанка непосредне отоманскеске опасности, упорно тежили да их насилно покатоличе. Зато Хрвати из Посавине одоше радо у Западну Славонију, на боље, и немају намеру да се поново сељакају, а и камо, своје земље више немају у власништву, у Републици Српској. Србе није нико питао о овим прекомпозицијама, они су живу главу и породицу спасавали а не агресори били, како тврде добро обавештени РКЦ душобрижници. Преостали Срби, исељавани су само са путним листом, иако су били држављани младе хрватске демократске државе, али без права коришћења већине демократских тековина. Ипак, када надбискуп јавно каже да је нестало толико стотина хиљада верника, прва помисао је где су те бездани у које су бачени, где су сведоци злодела, где међународна јавност, која ћути до дана данашњег, јер шта друго од Срба и очекивати, по тврдњама бројних НВО! Али, упис верника у жупанијама РКЦ које су настале у некадашњим српским насељима, демантује пастире који лажу Небеског, а тврде да су искрене слуге његове! Када се по БиХ већ оркестрирано кука о неопходности повратка на своја опустела огњишта, нико од „међународне заједнице“ (еуфемизам за потстрекаче насиља) неће да види стварност на терену МХ федерације, то је име другог ентитета у сложеници БиХ по Дејтону, који све више напрасно губи светачки ореол, што се примиче време гашења светла у балканској крчми, уз Ердоганов царски друм. Сви службено присутни, пролазе, гледају, виде и окрећу главу,чекају, да неко други каже виђено. Истине ради, што се повратка Срба тиче, односи стоје овако, признати су као конститутивни народ али ево два очита примера њихове стварности, у МХ федерацији – Мостар, варош стара трговачка, богата, лепа и пожељна за живот, опустела је Србима у време НДХ, док су Максови кољачи касапили и Неретву њима пунили, што песмом казује Томпсон најдражи фолк певач миле Колиндице, NАТО плавушице. Они претекавши Срби варошани, повратише се после 45.године, придружи им се и бројна колонија новошколованих радника и чиновника, пензионера ЈНА, и постаде варош опет као и некад, три вере, три богомоље, до злослутне 1992.године. Данас нема Срба у Мостару, а како би и живели у улицама које одмах понеше имена МILE BUDAKA, ЈURЕ FRANCETIĆА, МLADENA LORKOVIĆА, АNTE VOKIĆА, као хероја младе хрватске демократије у HRHB (Hrvatska republika Herceg Bosna) како се називао тај хрватски ентитет, док их каубоји не утераше у заједницу са муслиманима, договором у Сплиту `94.године. Биће да би се сада опет изнова договарали, на штету Републике Српске, наравно! Потом је деценијама трајала игра покварених телефона око промене имена улица, јер Јевреји дигоше глас против величања хрватских злочинаца, који су у НДХ сами решавали „жидовско питање“, по нацистичком моделу „коначног“ решења! Браниоци садашњих имена улица су из странке ХДЗ, а странка СДП која слови за наследницу „антифашизма“ истиче да јој највише сметају споменици генералу Михаиловићу, у Републици Српској, где би само они да одређују имена и споменике! Пример други, не мање провокативан – поодавно траје покушај промене имена основне школе у Горажду, која се звала „НИКОЛА ТЕСЛА“, а сад носи име „HUSEIN еf. ĐOZO“! Упућени знају да је реч о ратном имаму (верски старешина) 13. SS Ханџар дивизије, са чином немачког капетана, тачније са чином нацистичког „Hauptsturmfuhrera“! ĐOZO је био иницијатор за оснивање имамске школе за верске чиновнике у SS јединицама и лично је писао захвалницу Hajnrichu Himleru, где каже – „Smatram svojom dužnosti izraziti zahvalnost Rajhsfireru u ime divizijskih imama i stotina i hiljada siromašnih u Bosni. Spremni smo položiti naše živote u borbi za velikog vođu Adolfa Hitlera i Novu Evropu“! После рата, осуђен је на петогодишњу робију и потом губитак грађанских права, због подизања морала у непријатељским фашистичким јединицама. Након одлежане робије, рехабилитоваће га (вансудски) убрзо муслимански комунисти, те већ 1960. године почиње да ради у Врховном исламском старешинству СФРЈ, где остаје до своје смрти 1982. године. Постаће и председник Udruženja ilmijje u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini, али и службени преводилац Јosipa Broza, на његовим путовањима по Арапским земљама. Као објашњење ове нелогичности, истицано је да је студирао на чувеном Al-Azharu у Каиру. Било је то време када је Џемал Биједић као председник СИВ (савезна влада), истовремено забранио прославу народног антифашистичког устанка Срба у Херцеговини, против хрватске фашистичке власти у јулу `41., али знатно пре наводног позива КПЈ на општенародни устанак и договорно утврђеног датума славља, после победе! Своју забрану образложио је Биједић, као спречавање „српских националистичких оргијања по Гацку“! Стога чуди да првосвештеник СПЦ у Херцеговини, у време ових жестоких антисрпских кампања организује ифтар (рамазанска заједничка вечерња трпеза) за иноверне, а да притом ни реч не проговара о овим злим намерама, које су већ имале трагичне последице за Србе у Босни и Херцеговини! _________________________________________________________________ Дуњалук – израз који означава овоземаљска добра, користи се у БиХ као одомаћени турцизам!
