Питање је очигледно, да очигледније не може бити: да ли масовна пуцњава исламског фанатика у клубу у Орланду, држава Флорида, САД, може да промени америчку свест? И то тако, да се у страну помери комплетна садашња америчка спољна политика, заједно са њеном антируском усмереношћу? Такав обрт, да довољан број Американаца схвати да у вези са најбитнијим питањем савремености – порастом муслиманског екстремизма – Русија и САД могу и морају да раде заједно? Људи не гину од оружја Јасно је да ће до тога доћи само уколико победи Доналд Трамп. Али он никако не би смео пуцњаву у Орланду да искористи за своју предизборну кампању. Имао је среће, он се одавно одредио према тој теми, и био је исмејан, презрен од стране високоморалног демократског лагера. Сада је паметно да само ћути. А да се правдају требају демократи. Они то и раде, али изузетно глупо. Не Хилари Клинтон, већ ни званични пропагатори демократског лагера нису нашли ништа паметније него да ситуацију искористе за борбу са Националном асоцијацијом за оружје (републиканци – политички ослонац те утицајне структуре, и обрнуто). Погледајте како они то раде: објавили су инфо-графику да је Национална асоцијација за оружје дала 3 милијарде 782 милиона 803 долара садашњим члановима конгреса САД. Читаоцу се предлаже да нађе своју државу, да на њу кликне мишом, и да сазна ко је поименице и шта добио. Све у свему – наравно да су криви републиканци! Рекао бих да када бих се ја случајно нашао у том клубу (свашта се у животу дешава) уопште не би било лоше ако би се у мом џепу нашао и пиштољ које ми стражари нису одузели. Уколико баш не бих убио тог Омара Мартина, свакако бих то покушао. Ако твоја влада тебе не може да заштити у свакој ситуацији и у тренутку, то значи да мораш сам да се штитиш: то је типично амерички конзервативни начин размишљања. Али демократе који су се намерили да правом Американцу одузму оно најсветије – право да легално стекне било које оружје – сада је касно да одступе. Шта да се ради – ускоро ће бити испитивање јавног мњења, па ћемо видети колико ће се и коме у САД допасти нова иницијатива са забраном. Овде желим да подсетим на цитат републиканске иконе – Роналда Регана: не убија оружје људе, већ то чине други људи. Другим речима: не оно што ти је у руци, већ оно што имаш у глави. Американци су мислили да формирање дивљачке антиљудске идеологије, исламски тероризам – да је то свачији проблем, осим амерички: Сједињене Државе су увек биле заштићене океаном. И ето вам прво 11. септембар 2001.године, када је та земља платила за безбрижни глобализам демократске администрације која тек што је отишла са те функције, а којом је руководио човек чије је презиме Клинтон. И ето вам сада чисто америчког масовног убиства које је направио човек, занет дивљачком верзијом ислама. 2001.године као одговор на удар терориста по Њујорку САД су заузеле Авганистан. Себе су успели да заштите? Како се види – не претерано или заувек. Сада треба да се размишља о комплетној ситуацији, и то озбиљно, а не да се Американци разоружавају. Хилари, где си? Да погледамо шта о читавој ситуацији каже Трамп. Изјава коју је на ту тему дао председник Барак Обама спада у серију јадних и за жаљење. Хилари, како је већ речено, жели да казни оружје и подсећа да је Омар Мартин своју пушку стекао легално. А Трамп, као увек, импровизовао је и није рекао ништа што би се истицало. У ствари: одбацио је некадашње сумње у вези са оружјем (он се залагао за извесна ограничења у вези са његовом продајом). Прецизирао је свој некада предложени план о ограничењу на улазак у САД становништва муслиманских земаља. Истина, додао је да су демократи показали „смртоносну неупућеност“, те да су политичку коректност поставили изнад безбедности земље (муслимани не смеју да се називају муслимани). А изјавио је и да је земљи потребан нови вођа. Шта бих ја рекао да сам Трамп? Отприлике следеће: Хајде, драги Американци, да погледамо како се то ситуација из лоше претворила у катастрофалну. Септембар 2001.године: било је лоше, јако лоше. Али – почело је „арапско пролеће“. Ко је то код нас, у САД, одлучио да се додвори саудијским и катарским екстремистима који су одлучили да регион претворе у оно, што њима одговара? Ко је то правио изјаве да се Блиски Исток ближи демократији, а да су старе вође изгубиле легитимитет и да треба да оду. Ко је тада био државни секретар – јао, јао, Хилари, где си, чујеш ли ме? Ко је новцем подржавао све оне невладине организације које су организовале побуне и свргавале арапске вође, са којима је Америка некада баш лепо пословала: јао, то су били невладини амерички фондови, а Хилари са тим нема баш никакве везе… Ко је оно одлучио да „умереним“ Сиријцима треба да се помогне да освоје Сирију, и шта се од тога направило; где су сада ти „умерењаци“? Ко је оно предлагао да се Сирија бомбардује како би постала проамеричка, ко је баш исто то учинио са Либијом и предао је екстремистима који убијају америчке дипломате? Ко то све до сада изјављује, буквално до данашњег дана, да као одговор на Орландо треба да се бомбардује Сирија? Ко је то остао без јаких партнера у борби са „исламском државом“, иако је Владимир Путин ту изопаченост ислама назвао „апсолутно зло“? Еј, Хилари, а можда је непријатељ нашег непријатеља – ако ништа друго, а оно бар – наш партнер? Па неко мора да одговара за то што је допринео повећавању претњи, а, нешто ми говори, да си то ти, Хилари… Као поговор: највероватније је да су руски интереси или пријатељство са Москвом последње на шта сад мисли Доналд Трамп. Тај човек види да се не Русија, већ Америка, нашла у баш великом проблему, и да би он био решен треба да се промени много, много тога. Ето тако се десило да је Трампов конкурент – Хилари Клинтон постала, буквално, олицетворење онога што треба да се промени. Видећемо да ли се бирачи слажу са њим. ————————— Превод ФСК са: http://news-front.info/2016/06/14/strelba-v-orlando-ili-esli-by-ya-byl-trampom-dmitrij-kosyrev/
