Чија је српска земља ‒ албанска или црногорска?!

Постоје ситуације које ниједна метафора, писани аргумент или било која друга реченица, не може описати тако ефикасно и убојито као што може народна мудрост. Тако је, када се направи ретроспектива и апострофира политика „салто мортале“ шампиона Мила Ђукановића, од одбране Косова као националног интереса, до признања те такозване државе, наздрављања, смешкања и очијукања са Хашимом Тачијем званим „Змија“, до отимања територије Црне Горе од стране истог тог Косова, немогуће је не помислити: ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају! У две и по деценије политичког битисања, искључиво у улози власти, Ђукановић је грађанима Црне Горе „подгријао“ носталгију на чувену Квискотеку, па су се многи тако у стилу Оливера Млакара запитали ко је заправо владар Црне Горе. Да ли је то особа А, из 1990. године која каже „Косово је бедем српског и црногорског народа које не може пасти док је нас и док је покољења наших потомака, небројено пута смо рекли, Косово се мора бранити свим средствима“, је ли то можда особа Б која је 1993. године поручила да је „поносна на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа“, или је то пак особа Ц која признаје независно Косово, гласа за пријем истог у Унеско и отвара му амбасаду у Подгорици? Или су особа А, Б, Ц уствари један те исти политички камелеон, коме ништа није свето, па ни тридесет хиљада протераних Црногораца са Косова и Метохије, а коме политички и (пре свега) пословни партнер може бити онај који је командовао са више од 150 логора за мучење Срба и неалбанаца, као и онај који је патентирао вађење органа без анестезије у такозваној „Жутој кући“? Ако је реч о човеку који по потреби може бити било која особа, са било којим ставом, док то њему доноси корист, или га макар чува од штете (као на пример, вађења афера из фиоке и звецкање лисицама), онда не треба ништа да чуди. Не треба, дабоме, ни да чуди моменат где искривљује цитате краља Николе, користећи га и „дивећи му се“ и као икону у борби за независну (читај: приватну) Црну Гору, а онда се одриче и Метохије за коју се краљ Никола 1913. изборио и завета који је наследницима оставио, а делом и у „Онамо, ‘намо“ опевао? Дакле, док се Ђукановић параноидно бори против Срба (не оних из изјаве из 1993. године, него неких других), четника, руских агената и Путина, дотле му „партнери“ и „пријатељи“ забадају нож у леђа. Или, да се вратимо у оквире народне мудрости: Признањем терористичке творевине и квазидржаве Косово 2008. године, Мило је засадио тикве са ђаволом. О главу су се већ обиле пре неколико дана, када су посланици „Самоопредељења“ буквално „украли“ део црногорске територије, а Тачи рекао да у томе не види ништа спорно, тачније има разумевања за акцију „Самоопредељења“. То, на нашу жалост, није крај, него само лагани и суптилни почетак. Милове ће се тикве Црној Гори обијати о главу. http://www.kmnovine.com/2016/07/srpska-zemlja-.html