Када сам прије шест година у „Независним новинама“ објавио колумну „Ријеч која лаже“, позвао сам се на текст француског социолога Едгара Морена „Европе више нема“. Морен је написао: „За мене, за нас, Европа бијаше ријеч која лаже“. Повод за колумну била је помпезна трочасовна (!) конференција у Сарајеву одржана 2. јуна 2010. под називом „Европска унија и западни Балкан – високи ниво састанка“(?!). Тадашњи британски министар спољних послова Вилијем Хејг је пред 47 својих колега министара изјавио: „Европска унија би без западног Балкана заувијек имала разочарану и обезнађену рупу у близини свог средишта“. Сада је Велика Британија на референдуму одлучила да изађе из Европске уније и остави огромну рупу у срцу ЕУ али и цијелог западног свијета који је употријебио најтежу артиљерију да заустави излазак Британије. Рупа још није толико видљива, али ће се црнило ширити како вријеме буде одмицало. Не само због најаве изласка других држава, које преиспитују свој останак, већ и озбиљних наговјештаја прекомпозиција Британије – Ирске – Шкотске, Шпаније – Каталоније, Италије – Јужног Тирола и других. Посљедице сваке врсте биће директне и индиректне. Сада несагледиве. „Брегзит“ је у основи побуна против бриселске администрације која је израсла у својеврсног монструма или франкештајновско чудовиште, како то неувијено каже Мартин Шулц, предсједник Европског парламента. Шулц се придружио жаљењу због изласка Британије, свјестан да ово није само технички нокаут, већ много јачи тресак. Није помогло ни што су гласачи у Лондону били за останак, јер се ту у свјетској берзанској престоници виртуелне економије добро живи, уз најскупље трошкове. За излазак су гласали сиромашнији дијелови радничке Британије, који за 40 година нису осјетили благодети европских интеграција. На почетку 21. вијека према подацима британског Уреда за националну статистику које је објавила сарајевска штампа, слика је била суморна: „Једно од шесторо британске дјеце живи у сиромаштву и лишено је основних дневних потреба, два милиона дјеце нема адекватну одјећу, храну, играчке и ваншколске активности. Милиони дјеце живе без ствари које родитељи друге дјеце сматрају основним потребама. Извјештај показује да је 9,5 милиона људи у овој земљи толико сиромашно да не могу адекватно загријавати своје домове, живе у влажним и неусловним становима. Око осам милиона живи без основних апарата, попут телефона, фрижидера или тепиха. Око четири милиона нема довољно новца да се правилно храни. То значи да не могу приуштити два оброка дневно нити могу купити свјеже воће и поврће. Извјештај такође показује да више од 6,5 милиона одраслих нема потребну одјећу попут топлих капута и кабаница, јер немају довољно новца да их купе. Око седам милиона људи је превише сиромашно да се бави друштвеним активностима, укључујући и посјете пријатељима, присуствовање вјенчањима и слично. Око 10 милиона одраслих не могу уштедјети ни 10 фунти (око 30 КМ) мјесечно за црне дане“. Вјероватно је данашња социјална ситуација боља него према подацима с почетка овог вијека, али приче о благостању у ЕУ, не односе се на све слојеве становништва. Како је то некада писао Влада Булатовић Виб: „Сиромаштво је као хладноћа – не пролази кроз дебље слојеве.“ Да се вратимо нашој бе-ха стварности и подијељеном друштву. Годинама су бошњачки политичари уживали подршку западних структура, што оних у Сарајеву, што у појединим земљама, да су равноправнији у односу на равноправност Хрвата, а поготово Срба. Статус жртве и морбидни бренд „Сребреница“ како га назива заувијек отишли паметни босанац Александар Хемон, живећи у Канади и Америци, етничко чишћење и геноцид над Бошњацима, већи од холокауста, створили су скоро наркоманску зависност. Мало-мало па бошњачке политичке, медијске, вјерске, естрадне структуре захтијевају да интервенише ОХР, стране амбасаде, ПИЦ као самоизабрано тијело самоизабраних земаља. Траже казну за Републику Српску, Додика, Владу и министре Српске, официре и куваре Војске Српске итд. Неки странци се томе успију одупријети, па утекну на вријеме, неки у неформалним разговорима не крију огорчење притисцима којима су изложени у Сарајеву, неки то и напишу у својим опроштајним текстовима. Тако дођосмо до актуелних питања пописа и механизма координације. За оно што су забрљали у Сарајеву, требали би кривично одговарати Звиздић и министри, Јукић и тужиоци. Пошто је на дјелу Бакирова држава са такозваним промјенама, инструментализована искључиво против Републике Српске, ништа од тужби и казни. Тужилаштво СДА, СДС-ова Сипа, АИД-ова ОСА и министри за увесељавање медија, све су мобилисали против криминала, корупције и злочина али само у Српској. У Федерацији БиХ влада ред и мир, поштовање европских вриједности и неуставних бе-ха закона, а поштење и толеранција су им друго име. Сарајевски говор мржње је свакодневан, али им се то само омакне како каже Бакир Изетбеговић за изливе реиса Кавазовића против Срба. Исто онако како је правдао и терористу Окса Чаушевића који је мучки поставио бомбу и убио полицајце у Бугојну. Ето, он је рокер, каже Бакир. Тужилаштво СДА је инструмент застрашивања и прогона свих оних који не салутирају бошњачкој, муслиманској БиХ. Тако су саслушавали посланике што нису спровели уставне промјене, али су ненадлежни за скривено муслиманско оружје код Тешња и одговорност ратних начелника полиције Шемсудина Мехмедовића и Шефика Џаферовића. Неће саслушавати ни фалсификатора Дениса Звиздића за измишљену сједницу и механизам координације кога није било у одговору Парламенту БиХ 4. фебруара, а онда га објави 9. фебруара као одлуку са измишљене сједнице Савјета министара од 29. јануара ове године. Неће дирати ни његове помагаче у извршењу тог кривичног дјела који сједе у Савјету министара. Откуд право Тужилаштву СДА да прије него што је истекао законски рок 1. јула, позива на саслушање директора Агенције за статистику БиХ и ентитетске статистичке директоре, уз пријетње министра Адила Османовића да неко мора одговарати за потрошених 50 милиона у попису, а без објаве резултата пописа. Тако смо дошли до највећег и најгорег садржаја бјесомучне трговине жртвама грађанског рата. Бошњаци годинама од свјетске јавности траже доношење резолуција о геноциду над Бошњацима у Сребреници и цијелој БиХ, етничком чишћењу, српским злочинима. Према ономе што је процурило из пописа, испада да је Бошњака процентуално више него прије рата, а Срба мање. Не заборављамо да је „добронамјерна“ Велика Британије у Савјету безбједности УН поднијела резолуцију о геноциду над Бошњацима, као што не заборављамо принципијелни вето Руске Федерације на такву подвалу. Шта је радила Европска унија у БиХ? Шта су радили Вигемарк и сметнути Инцко, западне амбасаде, подржавајући бошњачке пописне фалсификате и механизам координације. Правили су хаос и удаљавали нас од пријеко потребног консензуса и уставне подјеле надлежности прецизно утврђених међународним Дејтонским споразумом. То је резултат олако обећане брзине коју су након прошлих избора, једни другима обећали Предсједништво БиХ, Савјет министара и сарајевска парламентарна већина, заобилазећи Републику Српску и њене органе. Притом се лажно куну Бриселу и Вашингтону да ће експресно направити несагледиви напредак према евроатлантским интеграцијама којим је задивљена и Федерика Могерини, како рече Звиздић. Странци су ту годинама са „добрим намјерама“ и ничим ограниченим правом да чине брљотине без икакве одговорности за посљедице. Лаж и лаж не могу донијети никакав напредак, чак ни папирнати, како су покушали са подршком фалсификовањем пописа и механизма координације. Споразум о стабилизацији и придруживању закључен још 2008. године, мало је доброга донио БиХ. Послужио је за притиске и уцјене за отварање граница и слободну трговину која уништава и оно мало економије која се почела дизати послије рата. Брисел није брига шта ће бити са нашом економијом и животним стандардом, забрањујући нам и уобичајене увозне таксе за своје пољопривредне и прехрамбене производе које они обилно субвенционишу из европског буџета. Уосталом, када гуше своје чланице попут Грчке, неће бити бољи ни према потенцијалним кандидатима за чланство. Сада још и траже да и такав не баш повољан Споразум, БиХ додатно олабави са још више штете за нас. Државе-нечланице које се још увијек клањају свемоћном Бриселу, годинама неће да виде да више требају Европској унији, него она нама. Умјесто да ускладе и заједнички координишу свој приступ учлањењу, балкански политичари папагајски понављају како Европска унија нема алтернативу. Британски народ је на референдуму показао да је то лаж. http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/evropa-%E2%80%93-rijec-koja-laze.html
