Пре неколико дана у Београду је одржана „мини геј парада“, а најављена је и она велика за јесен ове године. У медијима се намеће да су права самозване ЛГБТ популације највећи проблем Србије. Наравно, о приоритетном проблему се ћути. Србија ће 2030. године имати тек нешто више од шест милиона становника, од којих ће две трећине живети у Београду, Нишу, Новом Саду и још неколико градова. Данас нас је 311.139 мање него 2002. године. Просечна старост становника Србије је 42,2 године, а у појединим селима у источној и јужној Србији и преко 50 година. Све ове бројке и слова јасно показују да је Србија на ивици демографског суноврата који ће своје право лице показати већ за двадесетак година. Нова влада је ове године драстично срезала издатке за труднице и породиље, уз оправдање да „мора да се штеди“. Штедња с једне стране јесте неопходна како би Србија опстала као земља, али се поставља питање шта нам је приоритет за такву штедњу? Да ли ћемо из државног буџета и даље издвајати веће суме за разне НВО организације сумњивог деловања или је боље да тај новац ипак наменимо за бесплатне вантелесне оплодње паровима који имају проблема са зачећем и бољој здравственој заштити беба и малишана? Невероватно звучи податак да је држава за безбедносну организацију геј параде у Београду потрошила више од два милиона евра. Такође, према подацима Центра за развој непрофитног сектора, годишње се ово издвоји око 90 милиона евра, од чега 30 одсто иде за НВО. Што значи да грађани Србије годишње финансирају невладине организације са – 27 милиона евра. Ако се на ову цифру дода новац намењен за организацију геј параде, долази се до суме од готово 30 милиона евра, који су и те како могли боље да се искористе у борби против беле куге. Нејасно је шта је још потребно да као народ схватимо да су заправо труднице и породиље у Србији најуваженија и најугроженија категорија становништва. Можда би на пример требало да прошетају у паради трудница по београдским улицама, да би их напокон сви озбиљно схватили… И поред тога што се становништво Србије налази буквално на путу сигурног изумирања у сагледивој будућности због трагично ниског наталитета, што се врло прецизно може математички израчунати на основу садашњих трендова – чини се да нема снаге, па чак ни воље, да се нешто. Овакво стање траје већ 15 година, а ниједна влада није се довољно посветила овом озбиљном проблему. Невоље око породиља И последњи примери не уливају много наде да ће се ствари покренути набоље. Због штедње, која је српском буџету додуше заиста неопходна, одлучено је да се драстично умањи једнократна финансијска помоћ новопеченим мајкама, која је ионако била скромна и недовољна. У Београду новчана помоћ за њих умањена за читавих 60 посто и од сада ће моћи једнократно да добију мање од 100 евра, чиме не могу да покрију трошкове чак ни потрошног материјала потребног за њихове бебе. Такође, у сличној незавидној ситуацији су се нашле и младе маме у другим градовима, као на пример у Крагујевцу где су недавно породиље у очајању блокирале саобраћај јер им финанансијска помоћ у износу од једва стотинак евра касни већ годину дана, или рецимо у Крушевцу где нису добиле обећани износ, него само симболичну суму која није довољна ни за колица и пелене. Нестајемо као народ За само десет година Србија је од популационе катастрофе у којој је сваки трећи пар имао свега једно дете данас спала на то да сваки трећи пар уопште нема децу. Према последњем попису – у чак 1.458 насеља (31 одсто) није рођено ниједно дете. Поред тога, сваке године у Србији умре око 34.000 људи више него што се роди. Да ћемо као нација изумрети, више је него јасно, упозоравају демографи, али ретко ко је очекивао да ће то се одвијати оволиком брзином. У Србији је у константном паду и стопа фертилитета. Она показује колико жене у просеку роде деце док су у плодном раздобљу, између 15 и 49 година старости. За просту репродукцију једног народа потребно је да стопа фертилитета буде минимум 2,1 а код нас је она 1,4 још од 2005. године. Другим речима, спасиће нас једино да свака породица има бар троје деце. Из ове перспективе веома је тешко, јер смо нација која по проценту пензионера предњачи у Европи. С оваквим наталитетом вероватно је да за 10 до 15 година уопште нећемо имати проблем незапослености, напротив. Постоји могућност да ћемо чак бити принуђени да увозимо радну снагу. Ипак, на пад наталитета не утиче само финансијски проблем и тренутно велика незапосленост. Све мањи број рођених је управо карактеристичан и за богате државе Западне Европе, док је велики прираштај у неразвијеним земљама Трећег света. У целом медитеранском појасу који пати од пада наталитета, доминантни су културолошки и психолошки фактор, отуђеност, проблеми око проналажења одговарајућег партнера, нестабилне емотивне везе. Данашње генерације су, чини се, у великој мери размаженије од својих предака, који су живели у знатно тежим околностима, али су се ипак одлучивали на рађање и стварање велике породице. Многи сматрају да је први проблем са рађањем настао у послератној комунистичкој Југославији, када је промовисано да „модерна и социјал ноодговорна радничка породица” не би требало да има више од двоје деце. Овакав тренд се наставио све до деведесетих година прошлог века, када су нам дошли ратови и санкције и додатно погоршали економску, али и друштвено-социјалну ситуацију. Руски рецепт Примери других земаља, а поготово Руске Федерације, показују да се против “беле куге” може борити једино држава са одлучним системским мерама и великом новчаном подршком Подсетимо, у Русији се већ дужи низ година трудницама додељује такозвани мајчински капитал, који се константно увећава – и ове године износи преко 9.000 евра. Та сума новца се даје породицама, које га могу потрошити на отплату стамбеног кредита, изградњу куће, ремонт стана, а такође и за плаћање дечјег вртића и за образовања детета, али тај новац се може уплатити и у пензиони фонд мајке. Поврх свега тога, вишечлане породице у Русији додатно примају и финансијску помоћ из тамошњих регионалних буџета, па тако укупна сума новца коју добијају за свако ново дете премашује 10.000 евра. А у Србији сваке године у држави нестане један град величине Неготина, Књажевца или Пожеге… Такође, највећи број села ван Војводине и долине Мораве биће напуштен. Здравствени и социјални фондови да доживе колапс, јер ће бити готово двоструко више старих него младих који раде и стварају. Стручњаци процењују да ћемо већ за две деценије попити први демографски шамар, који ће упалити аларм у друштву. Сва је прилика да ће тада већ бити прекасно да се било шта промени. У последњих десет година у иностранство је отишло да живи и ради 146.500 махом високообразованих људи на врхунцу репродуктивне зрелости. извор: Фејсбук Репортер
