Brexit и регионални сукоби у Европи

Финансијска паника која је захватила светска тржишта после одлуке већине учесника референдума у Великој Британији да напусте ЕУ, била је колико неочекивана, толико и спекулативна. Друга ствар су политичке последице Brexit-а. Овде се може говорити о томе да британски плебисцит поново отвара читав низ питања који су свих последњих година, па чак и деценија, постојали у “замрзнутом” виду. И једно од таквих питања које може задати додатну главобољу како ЕУ, тако и НАТО пакту, јесте проблем Гибралтара. Управо заједничко чланство Шпаније и Велике Британије у ЕУ и НАТО пакту, у значајној мери је уздржавало амбиције обе земље по питању те стратешки важне стене на улазу у Средоземно море. Од 1713. године ова територија представља “заморску територију” Велике Британије, чему се традиционално противи Шпанија. У међувремену је сам Гибралтар стицао сопствене атрибуте суверенитета – поставши између осталог и чланом низа међународних организација, у том смислу и Европске фудбалске асоцијације (УЕФА). И ево сад је и Шпанија – која и сама осећа нарастајући притисак од стране каталонских и баскијских сепаратиста – увидела у намери Велике Британије да напусти ЕУ реално средство да обезбеди себи подршку Брисела у споровима са Лондоном. Још уочи британског референдума шпанска влада је обећала да ће “у најскорије време” поставити питање о контроли над Гибралтаром. [http://www.vox.com/2016/6/23/12005364/brexit-vote-gibraltar-britain-spain] Као одговор на то, први министар Гибралтара Фабијан Пикардо је упозорио да у случају успеха Brexit-а Шпанија може “навалити на нас” и подвукао да је “за Гибралтар по питању обезбеђење одбране и безбедности боље да остане у ЕУ”. [http://www.dailymail.co.uk/news/article-3480292/Spain-demand-control-Gibraltar-day-Brexit-warns-foreign-minister-sparks-fresh-row-Rock.html] Становници Гибралтара су се одазвали на овај позив. Уз високу излазност од 82% више од 19 хиљада људи се изјаснило за то да Велика Британија не напушта ЕУ, а само мање од 900 је подржало Brexit. [http://www.bbc.com/news/blogs-trending-36612989] Међутим, противницима Brexit-а то није помогло. А одмах по објављивању резултата плебисцита, вршилац дужности министра иностраних послова Шпаније Хозе Мануел Гарсија Маргаљо у својству првог корака за решавање проблема стицања шпанске контроле над Гибралтаром поменуо је увођење режима “заједничког суверенитета”. “То је апсолутно нови обрт који открива нове могућности за решавање питања Гибралтара. Надам се да су реализација формуле заједничког суверенитета и шпанска застава постали много ближи Гибралтару него раније” – изјавио је он у интервјуу шпанској радио-станици Onda Cero. [http://www.vestifinance.ru/articles/72249] А министар иностраних послова Велике Британије Филип Хемонд са своје стране је признао да ће сада Лондон имати мање могућности да заштити интересе Гибралтара. А сваки проблем у шпанско-британским односима, према његовим речима, “биће катастрофалан по привреду Гибралтара”. Није случајно америчко издање The National Interest назвало “спор између Велике Британије и Шпаније о суверенитету Гибралтара и стратешкој контроли над мореузом” главним сукобом који прети јединству Европске уније. [http://nationalinterest.org/feature/nato-after-america-15702] “То је онај кутак Уједињеног Краљевства где људи очигледно желе да остану у ЕУ, плашећи се да ће због Brexit-а Мадрид пооштрити приобалну контролу и да ће они изгубити уговорене у оквирима ЕУ угодне пореске стопе” – истиче још једно америчко издање Politico. “Сваки дан ту границу пресеца хиљаде Шпанаца који иду на посао. Шпанија је већ изјавила да ће, ако Brexit успе, она задржати отворен приступ на своје тржиште само у случају ако јој Британија предложи заједничку управу над Гибралтаром – што ће се тешко десити” – прогнозира издање. [http://www.politico.eu/article/how-europe-will-break-on-brexit-brexit-map/] Уз сву сложеност односа Шпаније и Велике Британије по питању Гибралтара, треба рећи да је излажење из састава ЕУ одређених територија  – за разлику од држава – већ раније постојало. Тако је 1985. године на основу референдума на Гренланду као самоуправној територији Данске, био оформљен његов излазак, а 2012. године је карипско острво Бартељми постало заморска територија Француске излазећи из састава француског департмента Гваделупа. Поред тога, у вези с тим се може поменути и Алжир који је добио независност од Француске 1962. године – већ после формирања “језгра” данашње Европске уније. На аналоган начин, кардиналне промене дневног реда Европске уније у светлу изниклих проблема око чланства Велике Британије у ЕУ, озбиљно ће утицати на динамику развоја других сукоба у Европи по њеном данашњем периметру. То се у првом реду тиче нерегулисаних противуречности на Балкану, а такође и ситуације на постсовјетском пространству – у том смислу и у Прицрноморју и у Закавказју. А сама ЕУ од сада губи неопходан политички ресурс како би могла да наступа у име Европљана – поготово што ће се унутрашња криза те организације само продубљавати. Како је ових дана истакло чешко издање Parlamentní listy, «ЕУ је добила ударац и добијаће га изнова и изнова”…[http://www.parlamentnilisty.cz/arena/nazory-a-petice/Jiri-Vyvadil-Evropska-unie-dostala-na-prdel-a-bude-dostavat-znovu-a-znovu-Jinak-to-nejde-441955]