У прошлом тексту на ФСК, „Између Вучића и паткице“, наставио сам да критикујем премијера због заташкавања и нерешавања афере „Савамала“. Али, указао сам и на неке неприхватљиве идеолошке елементе код вођа протеста „Не да(ви)мо Београд“ (“second-Serbia”). „Збиља је глупо рушити Вучића, као носиоца ауторитарног режима, са Динком Грухоњићем“, написао сам. „Слажем се са онима који сматрају да би, у борби против насиља режима, требало да сарађују све поштене демократе. Али, баш зато већ сада треба указати на оно што смета“. Сутрадан је на ФСК изашао текст Александра Павића својственог наслова: „Што горе – то горе“. Павић је написао да истински патриота у данашњој Србији „не учествује у пост-изборном рушењу, односно дестабилизацији“ Вучића. „Не зато што не би хтео, него зато што не би имао с чим. То је скуп спорт. На Западу спонзора неће тражити, а Исток му се неће нудити“, горко је констатовао он. И тако, за Павића тренутно остаје само „навијање (…) да после свега Вучић, како се нада Чепурин, одржи реч дату у Москви“, те „да Нови пут свиле оплемени и обогати и Србију“. Ако до тога не дође, сматра он, неминовно следи даље урушавање Србије. Но, „кад загусти – као што хоће и мора“, вели Павић, истинске патриоте мораће да покушају „да спасу што се може спасти, и пониште, или бар поправе, неодрживо и штетно“. Неколико дана доцније на нашем порталу (ФСК) излази чланак Горана Јевтовића чији је ироничан наслов: „Бранећи Вучића, бранимо Србију, зар не?“. Јевтовић је аферу Савамала назвао школском верзијом обавештајно-субверзивне операције зване „hang out“ (превео бих то као „вариличарење сома“, тј. пецање сомчета на варалицу). Да би се прикрила каква стварна операција – у овом случају, прецизан је Јевтовић, „отцепљење Косова и Метохије, пљачкање Србије или пак предстојеће територијално смањење државе и губитак суверенитета“ – лансира се „мамац“ (Савамала) који ће јавност да загризе. А у тој операцији заваравања, сматра Јевтовић, учествују заправо обе, пред јавношћу супротстављене, стране. „Кључна карика су раније припремљени а затим, како у власти, тако и у опозицији (НВО, грађански, национални, леви, десни и остали покрети) инсталирани агенти од утицаја, као два супротстављена пола“. Тако, у тој „великој, прљавој, вешто вођеној субверзивној игри“, тврди пуковник Јевтовић, „премијер Србије је главни играч“. „Јер, да није тако“, сматра пуковник, „одавно би случај рушења Савамале био решен. Истражни посао од неколико сати за инспектора-почетника. (…) Јер, да није тако“, пита се такође Јевтовић, „да ли би се из дана у дан, без икаквог скрупула, (премијер) шегачио са нама на `драматичним` конференцијама за штампу?“. Морам одмах да истакнем да ФСК негује аутономију аутора. Нема задатих тема нити одговора. Па ипак, нас тројица смо, независно један од другог и свако из свог угла, апеловали на уздржаност у вези актуелних протеста против Вучића – иако смо и сами одлучни критичари Вучићеве про-бриселске, као и његове унутрашње политике. Припадам онима који не верују да је Вучићево наводно окретање Москви основни узрок његових садашњих невоља с „паткицом“. Али, са друге стране, као што сам написао у прошлом тексту, увек постоји опасност да уместо садашњег „кооперативног“ премијера, Брисел и Вашингтон успеју да инсталирају неког још „кооперативнијег“. „Од Вучића и његових не може бити нико гори, јер је реч о потпуним примитивцима“, гласила је примедба на ово упозорења читаоца једног сајта на коме је мој текст пренет. Може. Иако је Вучић преузео неке елементе програма ЛДП („друге Србије“), ипак је он још увек далеко од потпуне реализације те агенде. Вучић јесте додао гас политици „ЕУ нема алтернативу“; он јесте повукао српске институције са Севера Косова; јесте легитимисао идеологију „промене свести народа“; јесте потписао или ратификовао три споразума са НАТО-ом; јесте отишао у Сребреницу на обележавање „геноцида“; јесте напунио владу страним саветницима (Блер, Строс-Кан и други); јесте допустио да му се у Министарству културе води типично „грађанистичка“ културна политика… Али, ако погледате „другосрбијанску“ критику Вучића, видећете колико је све то што је урадио још увек далеко од онога што „друга Србија“ очекује да треба да уради „истински еврореформски премијер“. А то је, набрајају они: „признање независности Косова“, „извињење Албанцима за вишедеценијску тортуру, прогоне и убијања“, „неговање добросуседских односа са Косовом“, „укидање подршке Републици Српској“, „бескомпромисне реформе, како би се Србија придружила ЕУ и НАТО“, „признавање геноцида у Сребреници“, „плаћање ратних репарација БиХ“, „суочавање са ратним злочинима“, итд. Ово последње, рецимо, укључује и обавезу да се „говори ученицима у Србији о српским злочинима – деци у учионици ваља рећи како су (…) они припадници групе која је компромитована злочином почињеним у име групе“. То значи да деца у српским школама морају бити подучавана да „бити Србин/Српче“ аутоматски значи „бити компромитован“! Такође, српска деца треба да буду подучавана да је „и Србија имала свој Аушвиц“, који се звао Старо сајмиште – где је, уз помоћ Србије, извршен холокауст над Јеврејима. Дакле, Вучић је као „ауторитарни господар“ данас управо од „друге Србије“ нападан дискурсом који Лакан назива „хистериковом критиком господара“. Наиме, „хистерик“, по Лакану, напада „господара“ да је, са једне стране, недоследан и неискрен, а са друге стране да је ауторитаран, да практикује доминацију, те да гази подложника. Но, критиком због недоследности и неискрености („то није то“), по Лакану, хистерик заправо чика господара што није у довољној мери загосподарио подложником. Хистерик, наиме, хоће да господар буде још већи господар, да престане да буде слаб и привидан, него да постане истински моћни господар. Тако и наша „друга Србија“: када Вучића критикује за ауторитаризам, заправо не жели да Србија добије истински демократског премијера. Не, она хоће да Србијом завлада прави господар – који ће бескрупулозно и неосврћући се на вољу и потребе народа, Србију „денацификовати“, „преумити“ и „увести у НАТО и ЕУ“. Да, итекако може да буде горе. И зато би требало да будемо опрезни. Још једном наглашавам да не мислим да су тренутни протести против Вучића у целини другосрбијански. Уосталом, колико би људи у Србији протестовало по Београду или Новом Саду захтевајући „признање независности Косова“, „укидање подршке Републици Српској“, „улазак Србије у НАТО“, или „плаћање ратних репарација БиХ“? Но, вођи тих протеста, обратимо пажњу, већином су, ипак, проистекли из „другосрбијанског шињела“. То се види не само из њихове реторике. Најновији интервју Добрице Веселиновића, лидера „иницијативе Не да(ви)мо Београд“, обилује типично полит-коректним изразима попут „људска права“, „права мањинских група“, „грађани и грађанке“, итд. Веселиновић је, уосталом, у политику и ушао преко Деретине „Грађанске иницијативе“ – једне од најмоћнијих „другосрбијанских“ и „теледиригованих“ НВО, у којој је полит-коректна реторика не само природна, већ и обавезна. Наравно, „иницијатива Не да(ви)мо Београд“, у овом тренутку почива првенствено на борби за демократску контролу једног локалног, урбанистичког питања. И у том сегменту тај покрет може да рачуна на симпатије целе демократске јавности. Али, као што сам већ објаснио, у тренутку када та иницијатива постаје „Грађански покрет Србије“ – који у егзистенцију долази управо уз чинодејствовање Динка Грухоњића, ако и уз крик „Смрт фашизму“! – она симпатична жућкаста паткица престаје да буде дражесна маскота локалног протеста – и постаје знак за опрез сваком ко мисли својом главом. Хајде да мислимо својом главом. И хајде да „обавештајно-субверзивна“ техника вариличарења сома, бар у нашем случају, не да своје очекиване резултате.
