Андреј Фајгељ. Јасеновачки синдром: Ћутање о канонизацији Степинца

Геноцид у Јасеновцу је био чудовиштан али није био безуман. Иза њега су стајали државни систем, индустријска организованост и политички план. Углавном се сматра да је планирани циљ био демографски: свести број Срба на минимум. Усташки идеолог Миле Будак говорио је да трећину Срба треба побити, трећину протерати и трећину претопити у Хрвате покрштавањем у католичку веру. Али постојао је и један другачији циљ, идеолошки: наметнути усташки поглед на свет. Управо тај циљ објашњава зверску свирепост злочина. Што ужаснији покољ, то упечатљивија порука да су Срби немоћни а Хрвати свемоћни. Геноцид није служио само за промену броја, већ и свести Срба. Први циљ можда још увек није остварен у потпуности, јер је у Хрватској и након наставка геноцида 1991-1995 преостало нешто више од 4 посто Срба, у неким областима и преко трећине становништва. Фрањо Туђман је наводно прихватљиви минимум Срба процењивао на 3 до 6 посто. Други део плана је спроведен са толиким успехом да резултат заслужује посебно име, као што је саосећање талаца са отмичарима названо Стокхолмски синдром по пљачки банке у том граду. Јасеновачки синдром је појава да злочинци наметну свој поглед на свет својим жртвама и широј јавности. Усташе су то успеле да ураде са највећим злочином, геноцидом. Јасеновац је затворен након четири године, Јасеновачки синдром траје већ седам деценија. Усташку мржњу према Србима прихватили су многи Срби, многи Хрвати и део међународне заједнице. Усвајање мржње од злочинца, њено поунутрашњење у самомржњу, примећено је и код жртава силовања и код припадника других прогоњених група, Јевреја и Афроамериканаца. Недавне хајке против српског писма покретане су истовремено у Хрватској и у Србији. Остварење усташких планова је прихваћено, па и поздрављено у међународној јавности. Суђење за највеће етничко чишћење 1991-1995 у Операцији Олуја окончано је ослобађајућим пресудама. Хашки судија Молото је чак саветовао Србима да, пошто их Хрвати не желе, ”просто оду у Србију”. Усташтво се у Хрватској велича у најмасовнијим промоцијама фашизма на планети, у којима десетине хиљада кличу усташки поздрав ”За дом спремни”, као у доба Хитлера и Павелића. Европска унија ћути на ове и друге антисрпске инциденте у својој чланици. Завера ћутања чини основу Јасеновачког синдрома, и најпре је наметнута жртвама. Док су Јевреји и Јермени око геноцида изградили снажну културу сећања, код Срба је злочин деценијама прећуткиван а жртве заборављане. Споменик у Јасеновцу је саграђен тек 1966, а на свечаном отварању хрватски челник је одбрусио српском: ”Много вас је остало, да знаш!” У спомен подручју до данас нису завршена темељна истраживања, нити је припремљена озбиљна поставка. У читавој Србији још увек нема ни трга ни споменика ни сталне изложбе посвећене јасеновачким жртвама. Меморијални центар жртвама геноцида не постоји. Ћуте чак и Јевреји, српски састрадалници. Када су почетком деведесетих питали Симона Визентала зашто не проговори у одбрану Срба, човек који је можда и пресудио да се Јасеновачки синдром не деси његовом народу пријатељски је упозорио: ви Срби нисте разуман народ. У то време српска елита оличена у Добрици Ћосићу и патријарху Павлу говорила је ”За Србе ће се борити истина”. Требало је да послушају Визентала. Истина ће се борити за нас, али неће уместо нас. Јеврејска заједница, Европска унија и други савезници неће говорити док ми ћутимо. То заиста није разумно. Пасивност је такође део Јасеновачког синдрома. Србин моделован по усташкој вољи мора да ћути, себе осуђује, непријатеља правда и ништа не предузима. То стање духа најбоље представља она старица која је чудом преживела бацање у јаму, и дан данас о томе сведочи крадомице и шапатом, гледајући преко рамена. Срби бачени у јаме су жртве геноцида. Срби научени да сами траже јаму у коју би се сакрили су жртве Јасеновачког синдрома. Управо ових дана Јасеновачки синдром се опет показује поводом најновијег скандала, најаве да ће Алојзије Степинац, надбискуп који је благословио ”Католичку државу” НДХ и хвалио се покрштавањем четврт милиона Срба, бити проглашен за свеца. Српске и светске установе опет ћуте. Имамо прилику да након седам деценија прекинемо ћутање, спречимо нови заборав жртава, ново прање злочинаца, и ново међународно признање геноциду. Ватикан је такође жртва Јасеновачког синдрома, који римокатоличким хришћанима деценијама намеће саосећање са усташким сатанизмом. Ово је прилика да Папа Фрања уради оно што Степинац није, и осуди усташки режим и геноцид у НДХ. У име нове генерације ми одбијамо Јасеновачки синдром. Одбијамо да будемо саучесници у наставку геноцида. Борићемо се и победити! Захтевамо: Од Светог Синода СПЦ и Владе Србије да упуте протестне ноте Ватикану. Од Светог Синода СПЦ да покрене иницијативу да сестринске Православне цркве упуте протестне ноте Ватикану. Од Владе Републике Србије да покрене иницијативу да Европска унија, Република Хрватска и Република Српска упуте протестне ноте Ватикану. Од председника Србије Томислава Николића, Патријарха српског Господина Иринеја, надбискупа београдског монсињора Станислава Хочевара, главног рабина у Србији Исака Асијела, директора центра Симон Визентал Ефраима Зурофа, јеврејских, хришћанских и антифашистичких удружења из читавог света, да се придруже протесту и учине све што је у њиховој моћи да Ватикан престане да игнорише усташки геноцид. Од Светог Синода СПЦ и Владе Србије да у случају проглашења Степинца за свеца прекину дипломатске односе са Ватиканом. Од грађана да подрже овај захтев потписивањем петиције Текст петиције који сам написао у фебруару 2014. http://andrej.fajgelj.com/jasenovacki-sindrom-cutanje-o-kanonizaciji-stepinca/