Разговор водила Наталија Пичурина, СРБски ФБРепортер, 29.5.2016. Пичурина: Добар дан, Дејане. Берић: Поздрављам Наталија Вас и ФБРепортер. Драго ми је да дам интервју баш Вама по питању мог одласка, јер је ФБРепортер једна од ретких новина која је потпуно објективно извештавала о дешавањима на Донбасу. Пичурина: Данас сте саопштили тешку одлуку о којој сте дуго размишљали – да окончате Ваше учешће у ратним дејствима. Са Вама се познајемо од првих дана рата у Доњецку. То је дуг период времена, сасвим довољан да уочимо шта је право ратовање, а шта „ратовање“ псеудо-хероја који се успешно боре само на фотографијама на страницама друштвених мрежа. Две године у борбама – то је цео живот чији један дан вреди колико месец дана у миру. Ваша одлука за мене није била неочекивана јер познајем не само Ваш борбени дух и искрену жељу за правдом, већ знам и мишљење лекара који су више пута наглашавали да се због недовољно залечених рана више не смете „шетати“ линијом фронта. Али, како су ову Вашу одлуку прихватили у команди армије ДНР? Берић: Никоме од мојих претпостављених командира није било свеједно кад сам рекао да идем, јер нису имали представу да таква одлука може да се донесе а да се човек понаша као да се ништа не дешава. То је била моја унутрашња борба, дуга скоро два месеца, јер је преда мном био веома тежак избор. Ипак, мислим да сам донео најбољу могућу одлуку. У команди прво нису хтели да је прихвате јер, искрено, то је био шок за све, међутим после мало разговора схватили су да се моје мишљење неће променити, али се и даље надају да ћу се вратити после опоравка. Пичурина: При сваком нашем разговору, Ви сте с поносом и необично брижно говорили о својим «момцима», борцима Вашег баталона. Верујте, Ваша унутрашња и спољашња младост је неспојива са стереотипним ликом «оца-команданта». Али, у стварном животу Ви сте управо такав командант! Ми, Ваши пријатељи, добро знамо колико је командант Дејан Берић лично урадио за оне који су заједно са њим ратовали. Како ће сада ваши «момци»? Да ли су спремни на самостални рад? Ваше војничко искуство у два рата је непроцењиво, да ли сте успели да га пренесете и да однегујете оне који ће Вас достојно заменити? Берић: Један човек не чини армију, па ни ја. Наши борци у батаљону су навикли на ствари које се ретко где дешавају а то је да командант батаљона иде у првим редовима и da сви високи официри иду у борбу испред своjих војника. Тако да не бих себе баш стављао у тако велики положај, као што сте Ви навели – ипак смо ми сви овде једнаки. Међутим, како каже Чех наш командант батаљона – сви смо једнаки, само је мало довољно блесавих да крену тамо где ми идемо. Али у већини случајева то мало је више него довољно. По питању смене… не бих то тако назвао. Није то смена, већ војници који су се обучавали или боље речено дообучавали за ово време. Углавном смо их штедели у бојевим дејствима и на линију су ишли са максимум два снајпера, сем кад је кретао цео батаљон. Обучавали су се жестоко и они ће такође да бране, можда и боље од мене, своју домовину. Нису они моји наследници, него саборци. Пичурина: Дејане, у последње време и у Русији и у Србији основано је и оснива се огроман број удружења ветерана. И то је свакако добро. Држава не сме да заборави своје хероје – без велике прошлости не може бити велика будућности. Али ми смо у садашњости – зашто Вас никад нисам видела са медаљама из борби? Где су те медаље? Берић: Мени лично се не свиђа то што се оснивају организације ратних ветерана док је рат у току. Оне треба да се праве кад се рат заврши и њихов циљ би требало да буде да помогну војним ветеранима да реше неке своје проблеме, да организују састанке, медицинксе експерте који би се бавили послератним синдромима. Међутим, колико ја видим, све организације војних втереана, како у Србији тако и новоосноване овде, се баве својом самопромоцијом и скупљањем средстава, а најмање самим ветеранима. И најважнија ствар је то што нико не врши контролу над њима, па тако чланови савеза ветерана постају људи који би, да је неке правде, дуго година седели у затвору. Искрено, не верујем у те савезе ветерана. Што се тиче историје, ту се слажем – ко нема прошлост неће имати ни будућност. О прошлости треба да се брину историчари који ће да записују шта се дешава, и да затим кроз уџбенике и школе пренесу то на младе генерације. То је једини исправан начин. Што се тиче медаља, обећао сам да ћу их носити само кад добијем све, али то је сада готово немогуће. Мислим да сам једини човек на свету који је предложен чак за седам георгијевских крстова. Два сам добио 2014. Међутим, сви моји документи су некако нестали па тако и документи о наградама. Једино сведочанство су те медаље које су сада код мог сина. Затим сам поново предложен четири пута за георгијевски крст, међутим зашто их нисам добио је питање за министра одбране који неће да потпише моје медаље. И после Авдејевке још једном сам предложен за георгијевски крст због тога што сам обезбедио да наши борци зађу у пром. зону без губитака са своијм снајпером. Да није тужно, било би смешно, али је тако. Ја сам уверен да је проблем у другоме – медаље највише добијају они који су цео рат провели у позадини. Ја сам изгледа био на погрешном месту јер деведесет посто медаља и ордена за које сам предложен су за борбе које су биле у позадини непријатеља или у директном контакту. Значи био сам у погрешном тиму Тако да ме никад нећете видети са медељама јер и то што је било сам вратио назад у министарство одбране. Жао ми је што их нисам послао сину да остане сећање на време које је његов отац провео овде, али ситуација је таква. Пичурина: Током рата Доњец Вам је из много разлога постао близак и родни град, поред осталог и због тога што Ви и Ваши пријатељи водите активну друштвену делатност, бавите се искреним, а не «показним» добротворним радом. Сада ће Вас сви новинари питати о Вашим плановима за будућност. Ја ћу Вас, за разлику од њих, питати „супротно“: шта је то најважније и највредније током ових ратних година што ћете понети са собом у миран живот, а шта ћете оставити само у свом сећању? Берић: О будућности не желим да причам никоме, само ћу рећи да морам провести неколико месеци на активном одмору да решим проблем тих силних контузија. Мени није жао ни једног тренутка овде, ни једне ране, ни једне проливене сузе, јер знам за шта смо се борили и за шта ће борба даље да се настави. У мирни живот ћу да понесем добре ствари које су се овде дешавале и о којима ћу радо да причам са свима, а то су познанства са великим људима овде, са људима који нису жалили себе. И најважније – познанства као што је познанство са Вама, која ће трајати за цео живот. Рат из људи извлачи оно најбоље или оно најгоре. Ја сам имао ту срећу да сам упознао добре људе. У сећању ћу оставити људе са којима сам ратовао и који су дали свој живот за народ Донбаса. То ће бити позитивно сећање. Наравно биће и негативних а то је углавном о људима који су се понашали неприлично, посебно ми је жао што је било Срба који су покушали на све начине да овде оцрне наше име, међутим народ и армија су препознали оне искрене. Пичурина: Ви имате невероватну особину да брзо и прецизно око себе окупите истомишљенике. Око Вас су увек заиста добри људи, скромни, који нису медијски јунаци. Ви пишете и дивну прозу. Имате ли жељу да пишете о својим ратним друговима? Берић: Знате, и у рату као и у мирном животу, све зависи од тога са каквим си људима окружен. Моја срећа је у томе што је комплетан командни кадар у нашем батаљону идејни, и нама је било лако да се сложимо шта и како да радимо и за нас није било тешког задатка. Тако да нисам ја организовао команду истомишљеника, него смо се једноставно јако брзо скупили једни око других, како нас «ајкуле» не би појеле. Ту сте у праву (да су око њега заиста добри људи, прим. ред.). На пример, мој командант батаљона би требало до сада да носи барем три звезде хероја за све што је урадио а и много је таквих бораца код нас, међутим нису желели да се са њима манипулише. Мада, можеш бити медијска личност и да не дозволиш манипулације са тобом. Тешко је то издржати, али се издржи. Захваљујући томе што овде има нас неколико познатих, успевамо да обезбедимо помоћ у виду муниције за наше борце. Да, пишем књигу и биће готова тек за неких годину дана. Осмислио сам концепцију која је мало другачија од других. Описиваће мој пут до Севастопоља па надаље. Било је ту много посебних људи који су обележили одређене догађаје, међутим нећу ја да пишем о тим догађајима, него ће они сами да опишу како је све било и шта се дешавало, шта су осећали у тешким тренуцима. Нажалост, много великих људи и добрих бораца је погинуло и али их нећемо заборавити, и сви ми заједно ћемо их унети у ту књигу. Једино што нећу допустити је да се пише о било каквој политици и слично, само искрена осећања бораца на том путу. Пичурина: Изнад Вашег радног стола стоји застава Србије, Ваше вољене отаџбине, и застава ДНР, младе државе која се градила са Вашим учешћем и на Ваше очи. Обе земље су Вам подједнако драге – част и једне и друге сте бранили са оружјем у рукама. Ви имате поштовање и љубав и Срба и Руса и грађана ДНР. Имате много искрених пријатеља и колега, и то заслужено. Нећу говорити великим и надахнутим речима, много таквих речи ће бити речено. Али за нас у Русији Ви сте постали лице и глас Србије, за нас сте Ви једноставан човек, истински хришћанин који је својим свакодневним трудом и подвигом урадио више за зближавање наших земаља, од било којих политичара! И, како ми кажемо на Дону: „Неће Вас избацити из седла!“ Чекамо нове сусрете, испуњење планова и од свег срца желимо Вам пуно здравља! извор: ФБР
