Не може нас победити западна „аждаја“

По немиру који никад не напушта њихове душе видимо како се осећају потомци оних који су својој деци у аманет оставили срамоту. Како и да нађу спокој када своје презиме морају да изговарају шапатом, кријући лице у нади да их нико неће препознати. Знају да ако их људи препознају једина асоцијација на њих је превара, издаја, зло, лаж, вазалство. Нико не би могао мирно да живи са таквим аманетом. Чувајмо зато светао српски лик који су нам оставили ђедови док то можемо.  Не дозволимо да ту непроцењиву вредност изгубимо, учинимо ли то горко ћемо се кајати а част и образ више никад нећемо моћи да стекнемо. Наше је да увек помажемо незаштићене, искрене,  часне, невине без обзира на њихову националну или верску припадност. Не смемо само заборавити да док то чинимо не смемо дати ни на себе. Помагати другима не значи ићи против својих интереса, Отаџбине, вере. Чојство које сваки прави Србин носи у својој души налаже да чува друге од себе али још више себе и своју Отаџбину од других. Овај свет у коме су вредности изокренуте тера нас да се још више вратимо у своју истинску суштину, да завиримо у своја срца и поново их загрлимо неспутаном вером. Морамо да на вредностима које су  нам оставили наши стари саградимо сигурну и нормалну будућност. Онакву какву наша деца заиста заслужују. Темеље имамо, вековима су остали чврсти. Водимо рачуна како ми на њима градимо даље. Не дозволимо западу ни у шали да са нашим традиционалним и породичним вредностима пореде или не дај Боже изједначавају њихове „вредности“. Слободно нека инцесте, педофилију, хомосексуалност, хулиганство, наркоманију и све остале изопачености задрже за себе и своје друштво. Време је да доносимо само паметне одлуке, оне морају бити храбре и никад вођене личним интересима. Дошло је време да кажемо да бирамо само будућност у којој ћемо бити срећни. За то није потребно много али је потребно храбро срце и душа пуна вере. Вера је увек била предуслов да би се заслужила срећа, баш као што је храброст потребан услов за успех. Учинимо то одмах јер ми то морамо, можемо и заслужујемо. СВЕТЕ КИШЕ Све што беше на овоме свету Не може се спознати у веку Веци нам се смрскаше у лету Оста само бајка о човеку.   Након свести о човеку самом Не даде се да спознамо више Зашто сенке још харају тамом Зар их нису спрале свете кише? Свете кише оставише блато Згасле ватре са помало дима Док скупљасмо бисере и злато Изгубисмо потребу за њима. Док скуписмо векове у шаку Да видимо шта колико вреди Нестадосмо у мркломе мраку Све што вреди већ полако бледи. Сад нас гризу мећаве и вуци Дозива нас залеђено стење Оста само кандило у руци И потајна нада у спасење. То потајно што у нама чучи Српска Вера дозива нас себи Што нас више мрцвари и мучи Никада нас оставила не би.                                                                Ненад Живковић Да не би нестали у мраку запада и изгубили све што заиста вреди пробудимо што пре светосавца који у нама чекајући чучи. Данас свет функционише тако да како се развија у технолошком смислу привидно сматра да му расту самосвесност и знање. Док траје тај процес лажног развоја искрена вера, хуманост и оне праве људске вредности незадрживо ишчезавају и нестају. Када се то путовање запада у понор заврши констатоваће да је пут без вере била само једна велика патња. Не доводимо у сумњу њихову патњу, али она није настала зато што је пут сам по себи патња. Већ зато што је пут без вере немогућ. Такав пут је осуђен на пропаст на таквом путу нема живота. Штитећи своју душу од те западне аждаје кодексима који су нам зацртани дубоко у крви спасавамо и себе и потомке а претке поново чинимо поносним. Само пратећи своју суштину можемо очекивати да као што је свети Георгије убио аждају и ми победимо ову западну побеснелу алу. Свети Георгије за противника имао страшну и храбру аждају, аждају која је са њим отворено изашла на борбу. Ми за непријатеља имамо западну алу која је велика и страшна али недовољно храбра да се покаже у правом светлу и изађе отворено на мегдан. Не, она се лажно представља и крије иза некаквих демократских, верских, људских права и чека у заседи. Када је и ту ипак некако разоткријемо користи веште маневре и оне већ помињане слабе карике међу нама – издајнике и вазале. Они јој тада због својих личних интереса или страхова свесрдно помажу у уништењу сопственог народа. Ту битку увек на крају губе, заборављају на опомене које им је прошлост много пута тако јасно исписала.  Никада издаја и глупост оних спремних на вазалство не може да надјача дубину племените српске душе.           „Кад лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.“                                                                                           Свети владика Николај Велимировић Њихове јадне душе нису препознале узалудност приклањања наизглед јачем. Снага се не огледа у изгледу и величини већ у унутрашњој вери и суштини. Не схватају да су осуђени на вечну пропаст и крст срама. У оној правој завршној борби физичка снага никад неће победити снагу вере и духа. Колико год та западна аждаја буде жилава њен дух је сувише слаб да би издржала борбу до краја. Питање је само момента када ће јој они који корачају светосавским путем задати завршни ударац.  слика https://ru.pinterest.com/radmilazoranovi/pravoslavni-krst/