Прихвативши смрт на тешким мукама, а при том не издавши браћу у побуни и оставши одан својој православној вери, капетан Пера је остао привржен својој слободарској идеји којој је тежило читаво српство. Одбивши покорност аустријској монархији у њиховим бесмисленим ратовима по Европи и присиљеном католичењу пробудио је српку националну идеју о повратку у прадедовину јужно од Саве и Дунава и ослобођење од турског, па и аустријског ропства. Пера Јовановић, касније назван Сегединац, рођен је у месту Печка 1655. године у угледној српској официрској породици, која је одувек верно служила аустријском цару и која је дарована племством од стране кнеза Жигмонда Ракоција, век и по после пада Смедерева 1459. године. У ускомешаном и неизвесном периоду за српски народ, Пера није био школован, нити је знао писати и читати, већ је само умео да се потпише, а од језика поред српског умео је да говори мађарски, али не и немачки језик. То је веома необично с обзиром на то да је служио цео живот аустријском цару, а са Мађарима је делио сличне слободарске идеје. Од малена се латио пушке и оружја како је то доликовало једном граничарском младићу и брзо је напредовао поставши цењен и угледан српски заповедник у монархији. Достигао је чин капетана, што је за једног не-Аустријанца и православца било тешко достижно. Био је моришки командант истакнут у борбама са Турцима и у ослободилачком рату 1684. Највећи успех достигао је као капетан шанца у родној Печкој у близини Арада (Потиско-поморишка граница). На том положају дочекао је и пензију где је наставио свој живот. Побуна у Угарској 1735. године потпуно му је променила судбину када су се кметови, Угари, Срби и Румуни, дигли против богатих и гордих земљопоседника у Поморишју, Бачкој и Посавини. Побуњеници су тражили да им се капетан придружи и то као један од вођа што је он у почетку одбио, и даље потпуно одан Бечу, мисливши да само оданошћу Светом римском цару и краљу Угарске и Чешке Карлу VI Хабзбургу Срби могу достићи свој национални циљ. Али убрзо је променио своје мишљење увидевши како Срби узалудно ратују у далекој Француској, Шпанији и Баварској због Карлове претензије на шпански престо као Карлос III, слепо верујући у унапређење, олакшице и права за српски народ која се никада неће испунити пред сталним прохтевима Аустрије. Велики број Срба је био присиљаван да пређе у католичанство и то је цар јавно подржавао, поготово са повећењем српских миграција. На крају је дошло до велике огорчености од одлагања и недозвољавања Србима да изаберу свог врховног војводу, јер су Пожаревачким миром 21. јула 1718. северна Босна и северна Србија постале територија Аустријског царства, па је жеља за српском слободом постала јака, али и даље зависна од туђих одлука. Новом Краљевином Србијом привремено је управљао гроф Одвијер, а потом адиминистрација Србија постаје власништво аустријског цара и гувернер постаје Карло Александар принц од Виртемберга са два саветника. После њега требало је да се бира Србин, са титулом војводе, као вођа те територије коју је ослободио Еуген Савојски уз велику српску помоћ, али цар Карло VI је одлучио да то буде генерал Марули од 1733. до 1736. године. Српска војска се окупила у Банату и њима су се придружили Мађари под Михаљом Вертезијем и број устаника се попео на пет стотина хиљада. Током преговора са сународницима у Араду да се тај важни град преда устаницима код Ердехеђа аустријска регуларна војска потукла је устанике. Текелија Ранко, заповедник арадске тврђаве је био ухапшен и Пера је био затворен у Араду, а та вест је брзо одјекнула као трагедија међу Србима Будимцима и као изненађење за Аустријанце у Бечу. Осамдесетогодишњи капетан, коме је половина лица била одузета од шлога, већ 20. маја 1735. био је саслушан у Араду и потом бачен на муке, а у извештају се наводи „иако је џелат употребио клешта и конопац, и дувао на њега из запањене лампе, и ватром му четири ране задао, мучење је челично истрпео не издавши браћу и појединости побуне“. Одведен је у Будим са још пар учесника у побуни, где је на предлог министарског саветника одлучено да ће се Пери судити и потом га осудити на смрт. Казна је била да се осуђеници баце на точак, потом да се черече и на крају обесе. Казна је извршена 24. марта/4. априла 1736. на пијаци Св. Ђурђа у Будиму, а пре бацања на точак католички калуђер га је наговарао да се одрекне православља, што је овај одбио. Пустивши му сина и кћер из притвора, исповедио га је будимски свештеник Никола Миловановић. У центру Будима, где је било српско насеље Табан, звонила су звона читав дан. Сви су погубљени на точку, где су им ломљени удови и на крају докрајчени „ударцем милости“, ушицом од секире ударцем у главу. Тела су има рaспорена и рашчеречена без утробе. Перино осакаћено тело пренето је на крају у родну Печку, где је обешено српској јавности за уклин. Тела Ранка Текелије и Пере Сегединца су доцније скинута и подељена на четвртине, па је сваки део јавно приказан у Араду, Великом Варадину, Саркаду и Бекешентандреју. Сачуван је његов тестамент који је усмено пренео списатељу 23. марта, у коме моли своју децу да наставе да се школују и да се брину о његовој „домаћици“, да отплате дуг пријатељу Степану и да се плати парусија (новац за читање молитве) духовнику који ће се молити Богу за његову душу. „Молим архијереје, протопопе, свештенике, оберкапетане, хаднађе (поручнике), барјактаре, стражмештре и најмањи ред милитарски да ми опросте. Кумове, пријатеље, комшије и све остале молим да ми опросте и да су они прости и благословени од Бога, и од мене грешнога.“ Лаза Костић је по овој личности написао трагедију ,,Пера Сегединац“ поткрепљену историјским чињеницама, уметнички транспонованим у драму о прошлост нашег народа и славном лику, са политичким и љубавним интригама. Лик српског митрополита Вићентија Јовановића приказан је као удворица цара Карла VI у потпуном равнодушју према српском народу у монархији. Негативна карактеризација митрополита достиже врхунац када Вићентије Јовановић наговара Србе да се одричу православља и пређу у католичанство. То су управо тренуци када Сегединац схвата положај Срба у монархији и почиње да се каје што је погубио заставника Милана Тукеља, љубав његове ћерке Јуле, због побуне против рата у Француској. У свом устанку Петар бива ухваћен и на робији одолева Исусовцима који га наговарају да се одрекне вере доводећи му жену и кћер да га уразуме. После свих мука одводе га џелату и вечним ловиштима. Његовом смрћу нестала је на неко време идеја о српској слободи и током новог рата 1737–1739. Србија долази опет у руке Турака што покреће Другу сеобу Срба под вођством патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, а са смрћу Карла VI нестаје Хабзбуршка лоза и долази Марија Терезија, која је водила повољнију, али опет дволичну политику према Србима. Извор: serbum.rs
