Амери су се и поводом Сирије одрекли оног „САД су увек у праву“, а мораће и поводом Украјине

Пише: Алексеј МУХИН, генерални директор Центра за политичко информисање АМЕРИКАНЦИ одувек посећују Русију са бојажљивом радозналошћу, често се заљубљују у њу, понекад и разочарају. Ипак, они који често долазе, сем ретких изузетака, односе се према њој са више топлине, иако признају да не могу потпуно да схвате њену загонетну словенску душу, а уз то – овде је ђаволски хладно…          Представници експертске заједнице и државни чиновници САД издвајају се из опште групе туриста и инвеститора. Ради се о томе да они реализују сасвим одређени – мисионарски програм. Неки од њих искрено, неки не нарочито, сматрају да „светлост демократије“ још није довољно допрла у „недосовјетизоване“ умове руских грађана и да треба што је пре могуће упознати их са основама и принципима демократије, будући да – светлост може да се угаси, а демократија претворена у извозни производ Made in USA да „иструли“.          Та мисионарска убеђења присутна су и код представника Стејт департмента САД, који у последње време посећују Русију. Ипак, у Стејт департменту је уобичајено да се „украјински пројекат“ сматра веома успешним са становишта представљања демократских вредности широким слојевима друштва једној од својевремено најпросперитетнијих република бившег Совјетског Савеза.          Судећи по свему, у Стејт департменту не желе да виде резултат који ми видимо: оптимистички и ведри коментари сарадника амбасаде САД у Украјини не могу су читати без суза. Па ипак, у Ираку и Либији већ су морали да се одрекну главне тезе америчке спољне политике „САД су увек у праву“.          Доћи ће ред и на Украјину.          Није уопште случајно да приликом неке посете – било да је то Украјина, Молдавија, Грузија или Русија – америчке дипломате у свом програму дају приоритет сусретима не само са стандардним групама активиста за људска права и опозиционара, него и са омладином, посебно са – студентима. Они тиме покушавају да убију „чопор зечева“.          Тако је и Викторија Нуланд, која је ове недеље посетила Москву, своју посету почела сусретом са „младим лидерима“. Нуланд у Москви          Као прво, омладину је лако саблазнити изгледима за светлу будућност у такозваној развијеној земљи, ружичастом перспективом, напредовањем у каријери у највећим компанијама и т. сл. Заправо, ради се о баналном примамљивању будућих младих научника и стручњака након што стекну образовање у Русији. Треба знати да се исто таква ситуација понавља у Индији и у другим земљама које су САД одредиле за своје „интелект-инкубаторе“.          Друго, омладина која „конзумира“ продукцију Холивуда још није сасвим разумела да такозвани амерички сан више уопште није амерички – његов начин мишљења подржава светска економија, а без тог „додатка“ он се распрши као јутарња магла у летњи дан. Уопште, док траже посао „младе стручњаке“ мало интересује геополитика.          Има још једна нијанса која се тиче осетљивијих ствари. На пример, то да старија генерација уопште, потпуније осећа живот комуницирајући управо са омладином и напајајући се њеном енергијом. У вези с тим, не изгледа случајно састав кандидата на садашњим председничким изборима у САД: релативно млади политичари „избачени“ су из трке већ у првој фази. Веома је карактеристично да су старији „тркачи“ дрско позвали руског председника да подмлади естаблишмент чиме су изазвали само подсмех.          На сусретима, које у последње време прилично интензивно организују амерички чиновници са одређеним технолошким искуством, они веома вешто подстичу омладину на политичку борбу директно обећавајући и подршку и заштиту у случају такозваних репресија. Они који немају имунитет на такву врсту утицаја излазе са таквих сусрета са деформисаним поимањем стварности у свом окружењу, искрено претпостављајући да је у западном свету „наравно, боље него у овој земљи“ у којој су они недовољно цењени и тражени, јер је и „економија – слаба“ и „земља – у развоју“.          Примери такве деформације и демотивације биле су својевремено тезе о „стаљинизму“ који се тобоже „не разликује од нацизма“, „совјетски“ – значи „совок“, а од новијих – хладни и информативни рат у којем су победиле Сједињене Државе, а Русија као наследник Совјетског Савеза, обавезна је да призна да је побеђена и још, наравно, да плати репарације свиме чиме год може, на пример, „у натури“ – ресурсима.          САД не збуњује чињеница да је Русија након што је анулирала „пројекат СССР“ уз помоћ издаје дела своје елите, само „отишла са бојног поља“. Управо због тога је Бараку Обами било потребно да објави и да пожури да победи у новом хладном рату-2, када се „ресетовање“ које је он прогласио у односима са Русијом, претворило у реално „ресетовање“.          њихови многобројни сарадници баве се тим послом (ратом), у суштини, рутински, на разним нивоима професионалности и улагања својих снага. Наравно, тај рад треба ометати, пре свега побољшањем квалитета живота у самој Русији, и никако му не повлађивати.          Веома су свежи примери земаља у којима су власти неадекватно и неодлучно реаговале на сличне изазове. Сада су те земље у рушевинама, неке у дословном смислу те речи.          Превела Ксенија Трајковић http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ameri-su-se-i-povodom-sirije-odrekli-onog-sad-su-uvek-u-pravu-a-morace-i-povodom