Ових дана се високопреосвећени митрополит Месогејски и Лавреотијски Николај обратио клиру и вјерном народу своје митрополије окружном посланицом „О сазивању Светог и Великог Сабора на Криту“ следеће садржине: Драги оци и браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Наравно, знате да ће у недељу, на Педесетницу, почети такозвани „Свети и Велики Сабор“ који ће трајати десетак дана. Овај сабор ће бити свеправославни: другим ријечима, у њему ће учествовати делегације свих Православних аутокефалних Цркава, које ће представљати архијереји на челу с патријарсима и архиепископима. Неки сматарају да овај скуп има карактер Васељенског Сабора, премда сами због нечега избјегавају да га тако називају. Можда је овај Сабор једини сабор таквих размјера у другом миленијуму и можда је једини после отпадања Рима од јединства осталих Цркава, односно, од тијела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, као што се каже у Символу вере. Зато је свима јасно колико се озбиљне наде и очекивања полажу у овај сабор. И сматрам својом највећом пастирском дужношћу да вам се обратим како бих вам рекао нешто о његовој вриједности и значају, јер народ у нашој црквеној традицији не само да посматра оно што се дешава, већ учествује молитвом, ријечју или здравим реакцијама на живот Цркве. Овакав Сабор се сазива у име нашег Тријединог Бога. Његов циљ је прије свега духовни, усмјерен је на уједињење вјерника, на пружање подршке, на указивање истинитог пута, на исцељење од заблуда, а истовремено представља свједочанство савременом свијету у оквиру своје мисије, односно, открива јединствену Божију истину „свим народима“ по Господњој заповјести (Мт. 28: 29). Сабор то треба да учини ослањајући се на правилно тумачење Светог Јеванђеља, на Свето Предање претходних Сабора, на учење светих отаца, и природно, имајући у виду проблеме данашњице. Због тога, као што свима треба да буде јасно, полазне тачке и формулације оваквог Сабора треба да буду јасне, снажне, пророчке и богонадахнуте. Очекујемо да ћемо чути глас Божији први пут за хиљаду година саборног ћутања, посебно у наше „зло и покварено“ доба (5 Мојс. 32: 5) препуно заблуда, компромиса, ћорсокака, превара, јереси, негирања, атеистичке злобе, измјене вјечних моралних принципа, вишеструког мијешања у људску природу, у вријеме нестабилности свијета, технолошке свемоћи, дигиталне самоизолације, координираног вријеђања Бога, масовног уништавања древних култура, насилног пресељавања народа из мјеста њиховог историјског боравка, (у вријеме) апокалиптичких прогона хришћана. Глас Цркве треба да буде глас „над водом великом“ (Пс. 29: 3), „глас слапова“ (Пс. 42: 7), он треба да узбуркава свијет и да васкрсава умируће животе. Уколико нисмо спремни за нешто слично, боље је да причекамо, боље је – чак и у последњем часу – да одложимо Сабор за друго вријеме. Просто фотографисање на Криту четристо епископа с дежурним осмјесима после „пресипања из шупљег у празно“, после потписивања текстова без зрна истине и без капи живе воде, без духовне ријечи, с нејасним богословским формулацијама које се због нечега специјално уводе, с намјером да се замаскирају истина и уређење стварности – све то неће понизити суштину Сабора, али ће у одговарајућем тренутку једном и заувијек нанијети непоправљиву штету православном свједочанству. Сабор треба да буде одржан уколико је у стању да каже и покаже нешто толико важно, што ће васкрснути наду свих нас, што ће просвијетити нашу таму, што ће расијати сумње у то да под параваном црквених интереса бранимо политичке или себичне интересе наше епохе. Цијела васељена жуди за истином, надом, свјетлошћу, силом, животом и истинитошћу. Све то толико недостаје данас. Препуни смо лажи, повлађивања, просјечности, сумњичавости, мртвих религија, троме вјере, вјерских сувишака без садржаја, ситног и глупог привида и лицемјерних загрљаја. Сити смо секуларизма, синкретизма, вишезначности, двосмислености, богословља ради озлоглашеног пиара, одступања Цркве од тајне спознаје истинитог Бога и пројављивања Његове воље и њеног претварања у вјерски „производ“ свјетовног усмјерења. Надамо се и молимо се за то да Сабор не буде само примјер јединства, што наравно, само по себи већ није мало, већ да постане у одређеној мјери и пророчански. Заиста, чињеница да ће се срести све Православне Цркве показаће да без обзира на разноврсност језика и култура, без обзира на људске мане и пороке, без обзира на неспоразуме и противрјечности међу њима, без обзира на могуће несугласице и сукобе, имамо заједничку вјеру у Тријединог Бога и Господа Богочовјека Исуса Христа, вјеру у тајне Цркве и човјека, и да ову заједничку вјеру објављујемо и признајемо за велику и свету, што Сабор чини Великим и Светим. Али и његова ријеч треба да буде богонадахнута. Он, као и претходни Сабори, треба да анализира историју и да дâ оцјену нашег времена, које се разликује од других епоха, да постане незаборавни печат у животу Цркве. Да постане глас Божији данас! Иначе га не треба одржавати. Довољно нам је Његово ћутање. Не желимо да слушамо људске ријечи данашњих епископа, не желимо да знамо шта мисле ни најпаметнији и најобразованији међу њима. Желимо да чујемо глас Господа из уста наших епископа, и не само то – чезнемо за вапајем нашег Сабора. Ако ми, данашњи хришћани, не добијемо утјеху и подршку, ако не будемо освећени, ако се потоње епохе не буду обраћале овом Сабору као извору истине, који је смисао његовог окупљања? Ријеч, изречена од стране Цркве, у суштини не може бити ни тривијална, ни половична, ни мала. А Сабор треба да каже много тога. Читав миленијум надахнут богословском мудрошћу светаца као што су Григорије Палама, искуством сталне и непрекидне молитве (која је чак подвргнута анализи од стране богослова и светаца као што су Николај Кавасила и Симеон Солунски), животом пуним исповиједања и крви мученика, (миленијум) напојен знојем великих аскета као што су преподобни Серафим Саровски и савремени свети старац Пајсије, (миленијум) који је све до данашњих дана обиљежен знацима и чудима светаца као што су светитељ Нектарије и свети Кримски архиепископ Лука, светаца Руске, Грчке и балканских Цркава и цијелог свијета у цјелини; (цио миленијум) је био пут морем благодати Божије у црквеном јединству – и све то, наравно, мора бити формулисано „новом ријечју“ коју ће Велики Сабор изрећи у својој посланици. Како данас, кад се човјек претворио у биолошку машину или социјалну јединицу, или кад се изродио у ефемерно биће и уређај са контролисаним мишљењем, православно свједочанство о заједничком животу с Богом, које се изражава и опитно доживљава у нашим храмовима и манастирима, и у тајнама наших живота може да не одјекне као заглушујући свеправославни вапај данашњице? Немогуће је замислити да у вријеме покварених и немилосрдних прогона Цркве, духовне загушљивости без преседана, заблуда и „муке и невоље народа“ (Лк. 21: 25), у вријеме напетог очекивања краја, о овом Великом и јединственом Сабору православаца, буду направљени прес-рилизи, саопштења и фотографије – а да притом све буде лишено смисла, да буде сувопарно по свом садржају. Овај Сабор је једини после шизме. Отпадање Запада од тијела Цркве није могло да не доведе до заблуде, до двојаког учења и јеретичког вјеровања, за које можда не треба кривити данашње западне хришћане, као што то често бива. Међутим, обавеза је Сабора да нас заштити од сваке сличне опасности, али да притом не разобличава строго и неумољиво оне који су наслиједили заблуде, већ да их упућује с болом, љубављу и богословском тачношћу. И значај ове обавезе је огроман. Као што је неизмјерна и одговорност позвати – прије свега – све православце на покајање, како бисмо ми, који имамо велику милост од Бога, стално живјели у Његовој истини и преносили је свуда на нашем путу. Да би се други вратили прво ми сами треба да се покајемо. Ако не живимо тако, пати Православље које исповједамо. И ако нам Сабор то не каже, он може бити Велик, али неће постати Православан. Дакле, да ли је екуменизам јерес? Да ли би у одређеним условима могао постати благословена иницијатива? И да ли је антиекуменизам увијек побожно исповиједање? Зар Црква може бити Једна, а да притом не буде Саборна и Света? Односно, можемо ли да ставимо акценат на православно исповиједање вјере, а не на одговарајуће апостолско свједочанство? Зар она може бити Саборна, а да притом не буде Једна? Односно, да ли у својој тежњи да уједини хришћане може жртвовати своју уникалност, другим ријечима – своју свијест о томе да је – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква? Чекамо да нам Сабор убједљиво каже нешто о уникалности, светости, саборности и апостолском достојанству Цркве језиком истинске науке, покајања и дјелатне светости у односу на православце, поштовања и љубави према припадницима других вјера, а не с надменим тријумфализмом или слатким ријечима празних свјетских компромиса. Потребно нам је да схватимо шта је „светоотачка благочестивост“ за коју су наши преци у Константинопољу били спремни да умру хиљаду пута: „Никад те нећемо напустити, вољено Православље, и нећемо одступити од тебе, Свето Предање, у теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо починути, а ако наступи тренутак – хиљаду пута ћемо умријети за тебе“ (Јосиф Вријениј). Ако су нашем васељенском својству туђи мисија и пророчанства, оно не може бити ни православно, ни црквено. Драга моја браћо, позивам вас на смирену будност, ватрену молитву, марљив труд и покајање, како би Господ овом Сабору даровао власт да изрази Његов глас, како би ријеч Сабора била заиста богонадахнута, и како би тако у нашим срцима васкрсао увјереност у то да је „жив Господ“ и данас. То је потребно свима нама и цијелом свијету! Само ће тако Сабор постати Свет у дословном, а не у преносном смислу. Ако Сабор није Свет, неће бити ни Велик, а ако није Велик, остаје отворено питање његовог сазивања. Месогејски и Лавреотијски митрополит Николај http://www.princip.me/mesogejski-mitropolit-nikolaj-ako-sabor-ne-bude-svet-nece-biti-ni-velik/23/05/2016/
