РАТ У СЛОВЕНИЈИ Сецесионистичка Влада која је у Словенији већ три године чврсто држала све републичке институције стрпљиво је пратила развој мартовских догађаја у Београду 1991. године и чекала сигнал са За¬пада. Њихови напори били су усмерени према јединој сметњи на путу ка независности – Југословенској Народној Армији. Невладине организације свакодневно су организовале мирне протесте испред војних касарни који су се увек завршавали без инцидената, што је, опет, под изговором „поступања у складу са општенародном вољом“, словеначким властима служило као повод за непрестано улагање протеста и југословенским савезним органима и међународној заједници. Све њихове иницијативе координирано су подржавале невладине организације у Београду – Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за хуманитарно право, Жене у црном и Центар за антиратну акцију, приређујући паралелне демонстрације солидарности са словеначком омладином. Словенци су, како то само они знају, деловали врло смишљено и поступно. Пошто је федерална Армија била састављена од припадника свих нација, укључујући наравно и Словенце, нису је могли прогласити туђом, па су најпре у парламенту изгласали одлуку да њихови регрути могу служити војни рок само у својој републици, што је на федералном нивоу прихваћено. Непосредно пре него што су прокламовали одлуку о отцепљењу од Југославије једноставно су путили проглас словеначким регрутима да дезертирају и Југословенску Армију прогласили страном и окупаторском. Искористивши као повод несугласице око савезног буџета, 26. јуна 1991. године, Словенци (заједно са Хрватима) напуштају све југословенске политичке институције и истог дана у свом парламенту апсолутном већином гласова (180 за, 2 против, 12 уздржаних) изгласавају одлуку о независности. Два дана касније Влада Словеније издаје наређење својој Територијалној одбрани да блокира касарне југословенске војске и преузме контролу границе. Председништво Југославије нашло се у чуду. Већали су, већали и ништа нису одлучили. Генералштаб Југословенске Народне Армије, у коме су још увек седели и Словенци и Хрвати, констатовао је „да је ситуација озбиљна и да свакако нешто треба предузети“, али нико није хтео да се изјасни шта треба предузети. Најконкретнији предлог дао је словеначки генерал, велики и искрени Југословен, Стане Бровет, који је инсистирао на томе да се сецесија Словеније спречи свим расположивим средствима, али га остали генерали нису подржали. Одлучили су да поступе флексибилно, уз слање додатних војних јединица које ће у форми „демонстрације силе“, по њиховом мишљењу, позитивно утицати на смиривање ситуације. Међутим, 30 000 припадника словеначке Територијалне одбране пружило им је одлучан отпор на терену и после двадесет дана мањих окршаја, федерална Армија принуђена је на повлачење. Овде је неопходно рећи нешто више о Територијалној одбрани Словеније, јер ће вероватно неко да се запита: Како је уопште могло да се деси да територијалци надвладају регуларну армију? Лако. Наиме, осим чињенице да је команда Југословенске Народне Армије донела одлуку да се према Словенији не наступи „огњем и мачем“, односно свим средствима која су стајала на располагању, треба имати у виду веома висок степен оспособљености и квалитета словеначких територијалаца. Према југословенском Уставу и Закону о оружаним снагама, Територијална одбрана потпадала је под надлежност република, као секундарни фактор у стратегији одбране земље. Десетинама година уназад, најбоље организовану и опремљену Територијалну одбрану имала је Словенија. При томе, код њих је овај сегмент обухватао и васпитање младих и развијање спорта преко бројних удружења и клубова, финансираних из фондова Територијалне одбране. Посебно су били форсирани алпинизам (у чему је Словенија као једино алпско подручје у СФРЈ имала апсолутни примат), планинарење, падобранство, роњење и други специфични, за војне потребе значајни спортови, из којих су регрутовани кадрови за специјалне снаге свих родова војске. Таквих је клубова у Словенији било више него у свим осталим деловима Југославије заједно, па су састави најелитнијих југословенских војних јединица, као што су падобранскодесантна, подводнодиверзантска, извиђачкодиверзантска и сл. у свакој генерацији биле попуњаване бар четвртином до трећине регрута из Словеније. По одслужењу војног рока они су се враћали у своју републику и прикључивали Територијалној одбрани, где су се, као веома дисциплиновани, вредни и способни људи, стављали под команду надлежног резервног састава. Таква формација, без обзира на то што се радило о територијалцима, није била за потцењивање. Временом, карактеристичан начин наступа невладиних организација у Словенији, добрим делом је био усмерен на спортске клубове, у којима су се резервистиспецијалци најрадије окупљали, неприметно их претварајући у потенцијалне паравојне формације. ПРИСЕЋАЊЕ ШЕСТО Накнадним сагледавањем неких старих случајева којима се Служба државне безбедности својевремено бавила, може се закључити да су НАТО аналитичари рачунали на могућност укључивања Територијалне одбране Словеније у изазивање југословенске кризе бар пет година раније. Кроз заграничну[1] оперативну обраду „Дим“[2] такве појаве су регистроване још 1985. године, али им није придаван значај. Неких седамдесетих година, док је био на завршној години студија на Београдском универзитету, објекат под кодним називом „Дим“ експонирао се као хомосексуалац, што је наишло на жустро противљење његових колега, због чега је избачен из студентског дома. Заштиту је потражио код једног западног дипломате, са којим је од раније био у интимним контактима, па му је овај омогућио да студије настави у иностранству. У ванредном року дипломирао је, затим магистрирао и докторирао, после чега се, преко истих веза, запослио у једној бази НАТО пакта у тадашњој Западној Немачкој. Након десетак година проведених у иностранству, 1984. године, привукао је пажњу Службе када се ангажовао на обнављању контакта са својим блиским рођаком, запосленим у штабу Територијалне одбране Србије. Почело је тако што је преко посредника, у неколико наврата слао скупе поклоне рођаковој супрузи и деци, а затим им предложио да о његовом трошку сви заједно оду на летовање у неко од луксузних европских туристичких центара, што су ови са одушевљењем прихватили, с обзиром на то да им је такав провод финансијски био недоступан. Срели су се у Грчкој. „Дим“ им је испричао да се бави научним радом, не спомињући запослење у америчкој војној бази, а када му се рођак похвалио где ради, констатовао је да би могао да га укључи у један добро плаћен интернационални научни пројекат. Рођак се заинтересовао за понуду, па му је „Дим“објаснио да за једну немачку приватну институцију (позната „невладина организација“) ради истраживања из области државних улагања у спорт. На рођаково питање како он ту може да се ангажује, одговорио му је да, према његовим сазнањима, наша Територијална одбрана одваја знатна средства за развој физичке културе, што би се кроз пројекат могло искористити и за ширу афирмацију југословенске државе у западном свету. Рођак је начелно пристао. Наредне инструкције „Дим“ је послао преко посредника. Сугерисао је рођаку да би сви подаци на тему о којој су разговарали били преопширни и да је зато неопходно да се ограниче на огледни узорак. Предложио је Словенију као најафирмативнији пример, што је рођак прихватио. Од тада му је редовно припремао изводе из билтена које су размењивали штабови ТО са информацијама о друштвеним активностима тих институција, али и статистичке податке о заступљености Словенаца у појединим родовима Југословенске Народне Армије, заступљеност у категорији резервних официра, оценама о њиховом каснијем ангажовању у републичким штабовима итд. С обзиром на то да „Дим“ није прецизирао спортске активности на које треба обратити пажњу, обрађивао је практично све, апострофирајући клубове Стрељачког савеза Словеније, јер су му ти подаци били најпотпунији. Интересантно је да већина ових података није имала категоризацију поверљивости, осим дела који се односио на резервне официре, али и те податке „Димов“ рођак је прикупио из јавно објављених армијских гласила. Приликом заграничне акције тајног упада у „Димов“ стан у Немачкој, пронађен је фајл са адресама и визиткартама скоро свих алпинистичких, ловачких, падобранских, ронилачких, стрељачких и радиоаматерских клубова у Словенији. Фотографије словеначких падобранских репрезентативаца приликом посете америчкој војној падобранској репрезентацији у једној од база. Из другог страног пасоша који је „Дим“ паралелно користио могло се на основу жигова видети да је неколико пута боравио у Словенији. Потом, кореспонденција са једним словеначким ловачким друштвом, где је „Дим“ представљен као вођа групе „америчких спортских ловаца“ која је по основу ловног туризма десет дана провела у Словенији, као и други стриктно обавештајни материјали који нису везани за ову тему. Случај није пресецан јер се кроз њега долазило до квалитетних сазнања о активностима НАТО пакта, за које је наша Војна обавештајна служба била посебно заинтересована. Одлив података који је ишао преко „Димовог“ рођака окарактерисан је као небитан. Краткотрајан оружани сукоб између ТО Словеније и Југословенске Народне Армије словеначко руководство је максимално искористило и за пропагандне циљеве. Наиме, неколико недеља пре сукоба, словеначка републичка Влада затражила је од невладиних организација да формирају модерни медијацентар из којег су слати „живописни извештаји о непостојећим биткама, преувеличаним бројевима жртава и наводним зверствима југословенске, тј. српске армије, описујући краткотрајан и ограничени конфликт најкрвавијим речима, с циљем да прозападним демократама прикажу себе као оне који се боре против комунистичких агресора.“[3] Исте те вести преносила су и потврђивала као тачне гласила београдских невладиних организација, што је у страним медијима коришћено да се уз вест дода тврдња „потврђено из српских извора“. Словенци су тако придобили општу међународну подршку, а њихов пропагандни модел касније су користили Хрвати и муслимани. Првих дана по избијању сукоба у Београд је допутовала делегација КЕБСа[4] да „изрази своју забринутост и апелује на уздржаност“. Међутим, вођа делегације, француски министар спољних послова Жак Пос, није крио задовољство развојем ситуације, отворено изјавивши: „Ово је тренутак Европе“. Словеначку независну државу први су признали Немци (којима се највише журило) и Ватикан, а немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер позвао је све чланице Европске Уније да то исто што пре учине. Интересантан је био поступак Велике Британије која је имала чврст став да никако неће признати сецесију Словеније, а онда нагло променила одлуку и признала је међу првима. Касније је јавно образложено да је тако поступљено у складу са уступцима које јој је Немачка понудила по питању пољопривредног буџета Европске Уније. Званично, Словенија је од стране међународне заједнице призната на конференцији у Мастрихту, децембра 1991. / јануара 1992. године, о чему ће више речи бити у наставку текста. РАТ У ХРВАТСКОЈ У почетној фази сецесије хрватски националисти су се примарно ослонили на своју етнички прочишћену полицију и њен релативно бројни резервни састав. Међутим, било је јасно да у сучељавању са Југословенском Народном Армијом полиција неће моћи да се избори сама. Федералне снаге биле су изузетно јаке и практично већ укључене у сукобе од тренутка када је успостављена тампонзона према побуњеним Крајишницима. Због тога је током прве половине 1991. године националистичка влада у Загребу интензивно кренула са реорганизацијом и тајним наоружавањем своје Територијалне одбране која је променила назив у Збор народне гарде. Рачунали су на то да ће у датом тренутку сви хрватски кадрови у федералној армији прећи на њихову страну, а затим у садејству са Збором народне гарде остварити премоћ на терену. У међувремену, после неуспешне интервенције у Книнској Крајини, хрватске снаге безбедности спроводе опсежне акције притисака и на свим осталим подручјима у којима је живело становништво српске националности, што доводи до нових међунационалних сукоба. Почиње и самоорганизовање Срба и у североисточном делу Хрватске, на граници са Републиком Србијом, где побуњени Срби оснивају другу Аутономну Област – Славонија, Барања, Западни Срем. Када су Словенци 26. јуна 1991. године самовољно напустили југословенске федералне институције, одмах су им се прикључили и Хрвати, повукавши своје људе са свих функција. Дотадашњи председник председништва СФР Југославије Стипе Месић, Хрват, вратио се у Загреб и у националном парламенту победоносно изјавио: „Ја сам свој задатак обавио. Југославије више нема.“ Хрватски парламент апсолутном већином гласова изгласава одлуку о самосталности и позива народ, Територијалну одбрану, полицију и своје кадрове у федералној војсци да се супротставе „окупационим“ снагама Југословенске Народне Армије. Готово истовремено нападнуте су све југословенске војне касарне. Збор народне гарде блокирао их је споља а, од раније организовани, хрватски официри и војници нападали су их изнутра. У касарнама у којима су хрватски војни кадрови имали бројчану надмоћ, комплетне јединице, под оружјем и опремом, прелазиле су на страну националиста. У федералној армији настала је конфузија највећим делом због тога што неспособни војни врх у Београду није знао да се снађе. Практично, врховне команде није ни било. До новембра месеца скоро све преостале федералне снаге извукле су се према подручјима настањеним Србима и ту се укопале. Западни свет пружио је пуну подршку хрватској сецесији. Немачка и Ватикан признале су их првог дана, апелујући на остале европске земље да и оне то учине. Док је хрватски председник Фрањо Туђман бодрио народ агресивним изјавама типа: „Рата не би било да га Хрватска није хтела“, а њихове ТВ станице преносиле директне снимке напада на југословенске војне касарне, западна пропаганда трудила се да све представи као демократске напоре хрватског народа да се супротстави „нечувеној комунистичкосрпској претњи по Европу“. До краја године, ратна дејства су се примирила. Status quo ситуација свима је ишла у прилог. Хрватској је пре свега било стало до међународног признавања независности, остаци ЈНА распоређени у српским областима нашли су место где ће моћи да опстану, Срби у Крајинама могли су да предахну. Таква ситуација остаће на снази још дуго и после међународног признавања Хрватске на конференцији у Мастрихту децембра 1991. / јануара 1992. године. ПРИСЕЋАЊЕ СЕДМО Мада је прошло неколико месеци од референдума крајишких Срба и проглашења САО Крајине, ситуација у том крају земље била је нејасна и почетком 1991. године. Председнику Србије Слободану Милошевићу стизале су контрадикторне, непрецизне информације, политички обојене констатацијама које су ишле у прилог доносиоцима тих података. Извештаји федералне армије која је држала тампонзону између сукобљених страна, третирали су и Хрвате и Србе као непријатељске националистичке паравојне формације, оптужујући крајишке Србе да су антикомунисти на вези са екстремним националистима у Београду, што су Милошевићу потврђивали и његови партијски саветници. С друге стране, извештаји Службе државне безбедности негирали су тачност тих података, јер према сазнањима Службе није било регистрованих контаката Крајишника ни са радикалима ни са следбеницима Вука Драшковића, мада су се ови трудили да зарад својих циљева те контакте успоставе. Крајишко руководство их је одбијало из страха да не буде политички злоупотребљено. Милошевићу, кога су и Запад и домаће „невладине организације“ оптуживали да стоји иза крајишке побуне, а истовремено националисти нападали што ускраћује подршку том делу свог народа, прецизна информација свакако је била преко потребна. Ту информацију тражио је од Службе. Тим поводом ме је средином марта позвао Јовица Станишић, тада већ на функцији заменика начелника Службе, и рекао ми да сам одабран за састав обавештајне мисије која ће тајно бити упућена у Крајину, са задатком успостављања истуреног обавештајног Центра. Мисија је била састављена од три члана – Франко Симатовић, који је у међувремену већ отпутовао за Книн, ја и Милан Радоњић, који нам се прикључио убрзо. Скренуо ми је пажњу да не зна шта нас тамо чека и да ћемо бити препуштени сами себи. Од нас очекује да урадимо колико можемо на плану обавештајног покривања укупне ситуације на ширим просторима западног краја државе, а шта ћемо и како радити потпуно препушта нашој професионалној процени, у зависности од развоја догађаја и конкретних проблема са којима ћемо се суочити на терену. Руковођење мисијом поверено је Франку. Кренуо сам наредног дана. Са собом сам носио уобичајену опрему за задатке те врсте: неколико комплета исправа, доста новца, кратко пригушено наоружање, адаптирана прислушна средства за теренски рад и краткоталасну радиостаницу за двосмерну везу са Централом. Дата су ми прецизна упутства за успостављање контакта са локалним људима који треба да ме проведу кроз хрватску полицијску блокаду. Врло брзо сам стигао у Книн. Франко је изнајмио једну неупадљиву засебну кућу, где ће бити смештен Центар. Почели смо са радом. Он је држао оперативне контакте са позицијама у обавештајно значајним крајишким срединама, а ја сам се бавио обуком тројице Мартићевих људи који су представљали језгро будуће крајишке контраобавештајне и обавештајне Службе. Током дана усмеравао сам их у раду на конкретним пословима, а увече им држао предавања. Најтеже ми је било да им одржим пажњу, јер су били хронично преморени. Кроз пар недеља стигао је и Радоњић. Франко нас је окупио и рекао да прелазимо на следећу фазу. Он ће остати да руководи книнским Центром, Радоњић остаје са њим, са задатком да обавештајно покрије југозападно подручје по правцу хрватска јадранска обала – Словенија – Италија, а ја прелазим у северозападно подручје да формирам истурени обавештајни Центар у Кореници, одакле ћу покривати територију Лике, Баније и Кордуна, са обавештајним продорима ка унутрашњости Хрватске, по правцу – Загреб. Раздвојили смо се. У кореничком хотелу „Пљешевица“ чекале су ме резервисане две спојене собе. Дошао сам са легендом[5] просветног радника из „Завода за издавање уџбеника“. Није прошло. Мала средина, сви све знају. Локална позиција са терена упозорила ме је да се већ прича како је стигао неки „сумњив тип“ из Београда. Мештани мисле да сам комунистички провокатор, а војна Служба безбедности већ ме је окарактерисала као четника[6]. Дао сам му новац да ми негде у близини изнајми стан и можда за касније нађе неку кућу на линији раздвајања са Хрватима. Саветовао ми је да се не крећем превише. Међу становништвом нисам добродошао, војска само тражи разлог да ме ухапси, при чему овај крај није био контролисан, па су се свакодневно убацивале хрватске паравојне групе, које би сигурно показале занимање за мене чим сазнају за сумњивог „господина са краватом“. Неколико дана нисам ни излазио из хотела. Учио сам напамет карту подручја, називе места и путне правце. За време ручка и вечере упуштао сам се у разговор са „дежурним“ беспосличарима. Убрзо ми је било јасно да Личани, који су традиционално били наклоњени српском национализму, показују велику нетрпељивост према југословенској војсци због њихових настојања да по сваку цену наметну комунистичку политичку опцију. Истовремено, војска, у чијим је редовима још увек било доста официра хрватске националности, отворено је претила изјавама да је само питање дана када ће се оружано разрачунати са Мартићевом „паравојном формацијом“ – Милицијом Крајине, коју су увелико доживљавали као конкуренцију на терену. Телефонирао сам Франку из оближње говорнице и изнео му прве утиске, уз констатацију да сам засад, што се тиче озбиљнијег рада, блокиран. Рекао ми је да ће ме наредних дана посетити Душан Орловић, начелник безбедности САО Крајине, који треба да ми помогне, и сугерисао да се до даљег потпуно оријентишем на изучавање проблематичних унутрашњих односа. За све то време „невладине организације“ у Београду и западна пропаганда упорно су пласирали тезу о заједничком деловању српских паравојних снага и ЈНА. Не знам само како и где су то уочили. Орловић је дошао са целом екипом. Састали смо се у једној кафани на прилазу Кореници. Представио ми је тројицу младих жешћих Личана који ће ми убудуће бити обезбеђење, водичи и возачи. Стигао је и техничар, задужен да ми постави антену за радиоуређај. Једном од „мојих“ Личана дао сам кључ од хотелске собе и рекао му да од момента када се станица стави у погон нико осим нас не сме да уђе у просторију. Схватио је буквално. Замало да страда премачица. Са њима је већ било знатно лакше. Кренуо сам у обилазак подручја. Свугде где сам се задесио затицао сам идентичну напету ситуацију између војске и вођа локалних српских наоружаних група, о чему сам редовно извештавао Београд. Према повратним коментарима који су ми стизали понекад ми се чинило као да су желели да о томе више не извештавам. При повратку са једног од обилазака пресрела ме је јединица војне полиције. Пришли су нашем џипу са упереним оружјем, опколивши нас са свих страна. Командир је тражио да му покажем исправе. Извадио сам војну легитимацију и представио се као мајор безбедности Југословенске Народне Армије. Салутирао је. Баш је изгледао срећно. Зато је „мој“ Личанин био тужан. Вероватно је размишљао да ли да ме прикоље одмах или после. За сваки случај, рекох му да је легитимација лажна. Неповерљиво је одмахнуо главом. Тек толико о поверењу које су ти људи осећали према Београду и свему што је било везано за Београд. Касно увече, за вечером, пришла су ми два официра, један капетан I класе и један потпуковник. Представили су ми се као припадници Војне обавештајне службе. Рекли су да имају информацију да сам обавештајац српске Службе и да њихов претпостављени жели да се састанемо и попричамо, како бисмо избегли евентуалне сударе и неспоразуме на терену. Прихватио сам. Пошто нисам знао да ли ме „навлаче“ да ме убију или стварно желе контакт са мном, о овоме сам известио Централу. Речено ми је да сам донесем одлуку о томе како ћу се поставити. Сутрадан, одвели су ме у један од својих конспиративних станова. Њихов начелник, врло пријатан и смирен човек, по чину пуковник, већ нас је чекао. Рекао је да су контраобавештајци из војне базе аеродрома Бихаћ, која је иначе била на пар километара од нас, дигли панику због мог присуства, па је он преузео обавезу на себе да ту ситуацију разреши. Констатовао је да смо, по природи посла, вероватно ангажовани на различитим задацима, али да постоји много заједничких тачака по којима можемо сарађивати. Извадио је из ташне најновији обавештајни извештај о ситуацији на терену. Хрвати су увелико гомилали снаге око војних гарнизона у оближњим градовима. Рекао сам му да мене више брине напетост између војске и српских цивилних оружаних формација. Потпуно се сложио с тим и најискреније ме замолио да утичем колико могу да се такви евентуални сукоби избегну. И он је, колико сам схватио, био убеђен у то да Београд има утицај на крајишко руководство. Нисам му рекао да Београд не може ни да смисли крајишко руководство. Питао ме је да ли ми нешто конкретно треба. Рекао сам му да ми треба информација о локацији главног телефонског међуразделника, за којег знам да се налази на територији кореничке општине, али не знам тачно где. Одговорио ми је да се чвориште земаљских водова налази на два места, од којих је главно у приземљу кореничке станице милиције, али да није од неког значаја. Наиме, још пре избијања непријатељстава у Хрватској, Европска Унија, уз ангажовање приватних „невладиних фондова“, финансирала је монтирање најсавреме није линковске централе која има функцију не само хрватског, већ и европског телефонског чворишта, а лоцирана је у техничком центру цивилног ТВ репетитора на врху планине Пљешевице. На питање ко то контролише, одговорио је да на централи наизменично раде хрватске и муслиманске посаде, које се смењују на сваке две недеље, а пратњу до објекта обезбеђује им ЈНА, не зна се прецизно по чијем наређењу. Нажалост, и поред очигледног безбедносног значаја тог бјекта војска није смела да га запоседа, јер је под заштитом међународних конвенција. Замолио сам га да ми прибави податке о запосленима, терминима смена техничких посада, распореду просторија и начину унутрашњег обезбеђења репетитора, а да ћу ја, са своје стране, „изучити међународне конвенције“. Потпуно смо се разумели. Од тада па надаље, редовно смо се виђали и сарађивали. Већ је био јун месец. Хрвати су прогласили отцепљење. Крајишници су прогласили Републику. Жестоке битке водиле су се у готово свим околним хрватским градовима. Међутим, у Републици Српској Крајини било је мирно, ако изузмемо спорадична пушкарања на линији раздвајања. Наиме, Срби нису били заинтересовани да окупирају нове територије, већ само да задрже оно што је њихово. Али, од дана проглашења крајишке републике ескалирао је тињајући унутрашњи проблем. Крајишници су тражили промену војних ознака на униформама, тачније замену петокраке, традиционалног обележја комуниста, кокардом[7], традиционалним симболом националиста, за шта војска није хтела ни да чује, по цену сукоба са Србима. У книнском подручју преовладавао је флексибилнији став – да то тек треба да буде предмет договора, али је народ у Лици инсистирао да се промена ознака изврши одмах. Одржан је затворени састанак СО Кореница, коме нисам присуствовао, али сам га пратио техником, с обзиром на то да сам у њиховој сали за конференције још од раније имао инсталирано прислушно средство. Донели су једногласну одлуку да буду први који ће ставити стари српски знак и да су људи вољни и спремни да се сукобе са војском ако буде покушала да их спречи у томе. Састао сам се са војним обавештајцима. Упозорили су ме да су све јединице спремне да интервенишу ако дође до промене ознака. Хитно сам известио Централу. Речено ми је да је наређење југословенског државног врха да се Крајишницима не дозволи промена ознака. Чуо сам се и са Франком, рекао је да извршим притисак на све људе које знам да од таквих идеја одустану, јер ће у супротном бити „гадних“ проблема. Нагласио је да лично Милошевић на томе инсистира. Нисам му рекао да овде мало кога занима на чему Милошевић инсистира. Наредног дана ујутру пробудио ме је „мој“ дежурни Личанин, рекавши да ће „напољу бити зла“. На главном кореничком тргу окупљали су се припадници личког састава Милиције Крајине да одрже свечану смотру, мада је атмосфера више личила на протестни скуп наоружаних људи. Нико није имао ознаке на униформи, а узгред, приметио сам да то важи и за „моје“ Личане. На крововима су стражарили снајперисти, што је недвосмислено указивало на то да ће сигурно ући у сукоб са војском уколико се ови појаве. Локални команданти почели су са постројавањем када ми је на врата собе закуцао најжешћи од „мојих“ Личана. Дошао је да ме „замоли за савет“– шта да ради, ставивши испред мене кокарду и петокраку да ја одлучим коју ознаку да стави. Позвао сам телефоном Франка да ми дефинитивно потврди шта је приоритет, укључивање у политичка препуцавања или обавештајни Центар? Одговорио је да је Центар апсолутни приоритет. Захвалио сам му се. Рекао сам „свом“ Личанину да стави кокарду. Када се момак појавио пред стројем проломио се аплауз. Људи су то схватили малтене као прећутну Милошевићеву сагласност. Коментар у вези са Милошевићем дословно је гласио: „Јес’ да није од наших, али је ипак Србин.“ По обављеној смотри, њихов командни састав ме је позвао на пиће. Рекоше ми да надаље сви стоје на располагању ако ми било шта затреба. Тражио сам да ми дају реч да неће нападати југословенску Армију. Обећали су. Што је још битније и испунили су обећање. Сад је само било питање како саставити извештај о томе да је све у реду управо зато што инсистирање Београда није испоштовано. Војска је мало гунђала и на томе се све завршило. Имали су преча посла. Увече сам се чуо са Франком. Констатовао је да ће морати да извести Централу о томе да сам изгубио контролу над ситуацијом. Прокоментарисао сам да ми се чини да сам тек сад успоставио контролу над ситуацијом. Сагласили смо се да ће време показати ко је био у праву и опкладили се у печено јагње. Изгубио је. После само два месеца све оружане формације у Крајини носиле су те ознаке. Милошевић се и даље противио, „невладине организације“ у Србији и даље су тврдиле да српски председник има одлучујући утицај на Крајишнике, хрватска телевизија и даље је то преносила као ударну вест. Потпуно сам се посветио планирању како да упаднем у пљешевички репетитор. Централу нисам смео ни да питам за сагласност, претпостављао сам да ми не би дозволили. Онда се сетим Станишићевог брифинга да смо на терену препуштени сами себи. Све податке који су ми били потребни имао сам. Саставио сам тим: три „моја“ Личана, два крајишка полицајца и један инжењер из Книна који је некада и сам радио на том репетитору. Према распореду, смену је преузимала посада из ТВ Сарајево. Војна пратња преузимала их је на полицијском пункту код Личког Петровог Села. На дан смене кренули смо у акцију. На километар испред полицијског пункта, на ничијој земљи, дочекали смо возило са сменом, избацили људе и оставили једног полицајца са њима да не би телефоном алармирали обезбеђење репетитора. Војска нас је преузела на пункту и не погледавши нас. До врха Пљешевице нисмо се заустављали. Непосредно испред репетитора војно возило је стало и пропустило нас да сами уђемо у круг ограђен жицом. Инжењер из Книна показао је где се налази уобичајено место за паркинг. Звонио је. Службеник обезбеђења, Хрват, отворио је врата. У моменту је схватио о чему се ради и слегнуо раменима. Разоружали смо га. Тврдио је да, осим њега, унутра нема наоружаних људи. Репетитор је био наш. Затекли смо пет или шест службеника. Техничко особље и дежурни руководилац. Нису правили проблеме. Кренули смо редом. Инжењер из Книна прво је искључио хрватски ТВ програм и прикључио београдски, који се дотле, наравно, у том делу земље није видео. За само тренутак или два зазвонио је телефон. Инжењер из Книна подигао је слушалицу. На вези је био дежурни из ТВ Загреб и тражио информацију о томе шта се дешава. Овај му је одговорио да је „стотинак“ Мартићевих полицајаца заузело репетитор и да се од данас мења програмска шема. Веза се прекинула. Тражио сам да погледам где је телекомуникациони део. Одвели су ме. Оно што ме је занимало била је бочна просторија са тешким металним вратима. Рекоше да је у ту просторију строго забрањен улаз. Само двојица од присутних имали су прилике да привире унутра, јер када су долазили људи овлашћени за тај део сви су морали да изађу напоље. Нису знали ни где се налази кључ. Кнински инжењер је очигледно знао, рекао је руководиоцу репетитора да отвори службену касу. Кључ је био унутра, у запечаћеној коверти. Просторија је заиста изгледала импозантно. Приметио сам један орман на коме је на енглеском језику писало да га може отварати само овлашћено лице НАТО снага. Питао сам шта је то, али нико није знао да ми објасни. Погледао сам упитно инжењера из Книна. Одвојили смо се у страну. Испричао ми је да је због тог уређаја пар пута долазио са нашим војним електроничарима, али да ни они нису могли да установе за шта служи, јер се ради о технологији која превазилази знања наших стручњака. Упозорио ме је да, како је једном приликом чуо, то што је унутра вреди пар милиона долара и да ће Американци преко дипломатских канала сигурно инсистирати на томе да им се дотични уређај врати, уз коментар да је боље да се тиме не замајавамо. Насилно сам отворио орман. Наложио сам да се уређај искључи. Покушавали су десетак минута, без успеха. Само се Личанин из мог обезбеђења снашао. Тај га је, вала, искључио за сва времена – уз пар кратких рафала. Увече сам известио Централу. Споменуо сам да је међународни телефонски линк постао доступан и затражио да ми пошаљу обавештајноприслушни тим. Ускоро ми је стигла веома искусна радиоизвиђачка екипа „Поткровље“. Наредне четири године прислушни центар на Пљешевици биће неисцрпан извор обавештајних података. А у Београду, Загребу, Сарајеву и Љубљани „невладине организације“ организовале су серију протестних митинга због „насилног искључивања програма демократских телевизија и гушења слободних медија“. То сам прочитао у новинама. Пише да је било и на ТВу, али нисам могао, тј. нисам био у прилици да гледам. Крајем лета 1991. год. Република Српска Крајина прерасла је у озбиљну државну творевину са свим атрибутима које према међународном праву карактеришу једну независну земљу: територија,становништво, супрематија државне власти. Између осталих институција, формирано је Министарство унутрашњих послова на челу са Миланом Мартићем, Служба државне безбедности на челу са Душаном Орловићем и Министарство оружаних снага које је преузело надлежност над територијалним ресурсима федералне војске. Старешинама и припадницима Југословенске Народне Армије, који су дотле били стационирани на подручју Крајине, дата је могућност да се ставе под команду новог Министарства, што су многи и учинили.У рејону који сам обавештајно покривао формиран је Зонски штаб за Лику, Банију и Кордун. Надлежне полицијске станице, сада у саставу новог Министарства, посветиле су се својим редовним активностима. У Кореници је основано Одељење државне безбедности којим су руководила тројица „мојих“ Личана. Из Централе ми је стигло наређење да полако почнем да им препуштам послове које сам започео. На политичком плану све се више осећала државна подршка Србије овој новоформираној Републици. Српски председник Милошевић први пут почиње да се изјашњава позитивно у односу на крајишка збивања и лично иницира уклапање тог дела земље у привредне и економске токове преосталог дела Југославије. Та Милошевићева настојања одражавају се на велики пораст његове популарности како у самој Србији тако и у Крајини, што је, с друге стране, присилило „демократску опозицију“ на прилагођавање. Крајина је надаље делила многе београдске политичке проблеме. Септембра месеца, Франко ме је позвао на хитан састанак у Книн. Показао ми је депешу у којој нас Централа упозорава да је у Крајину упућена група од око 300 припадника паравојне формације Вука Драшковића. Према сазнањима Службе, Драшковић је дошао на идеју да искористи могућност за формирање и слање добровољачких одреда на крајинско ратиште и на тај начин легализује своју партијску војску, коју би касније користио као ударну снагу за насилно преузимање власти у Србији. Опремање и обука те јединице спонзорисани су из фондова „невладиних организација“ преко рачуна приватних лица из иностранства. Вуковим планом, у овом конкретном случају, било је зацртано неколико циљева: да у релативно мирној ситуацији, каква је иначе била, провоцирају хрватске снаге у граничним подручјима, што би се у западним медијима представило као да Срби крећу у освајање нових територија; да перманентно изазивају сукобе са локалним становништвом у циљу компромитације свих добровољаца који се у Србији у регуларним регрутним центрима масовно пријављују за одлазак у ратна подручја; да провоцирају политичке сукобе са старешинским кадром из састава Југословенске Народне Армије, уз потенцирање идеје о неопходности оружаног разрачунавања између националиста и комуниста. Франко је рекао да је већ упозорио министра Мартића на те околности, али је овај одбио да њихов долазак спречи, уз образложење да не може да дели добровољце на ове и оне. Према Франковој процени,присуство такве формације у Книну, као главном административном седишту, било би врло опасно, па је одлучио да их преусмери ка мени, у Лику. Састао сам се са командантом Зонског штаба, пуковником Савом Јурасовићем. И он је, из војних извора, имао исту информацију. По његовом мишљењу, долазак Драшковићеве паравојне формације није представљао велики проблем, јер ће ти људи морати да се уклопе у регуларне снаге Крајине ако уопште мисле да опстану на терену. Договорили смо се да их за почетак пустимо и пропратимо како ће се понашати. Стигл
