Борислав Боровић: ГМО „једе“ и економију

Примена ГМО ставља производњу хране под контролу биотехнолошких фирми КРИТИКЕ употребе ГМО хране обично иду у правцу штетности по здравље људи и теоријама завера о депопулацији становништва. Међутим, примену ГМ хране неопходно је сагледати и из економског угла и опасности од стављања целокупне производње хране под потпуну контролу монопола биотехнолошких корпорација. Очигледно је да се ради о покушају „истискивања“ традиционалних сорти и замени са ГМ врстама. Евентуална штетност по здравље очигледно није довољно истражена нити још увек децидно доказана, па се на први поглед чини оправдано пребацивање противницима ГМ технологија да су еколошки технофоби који шире панику и страх код људи да су против технолошких иновација у производњи хране, те су неодговорни када је све више гладних у свету. Дакле, кључни аргумент у корист ГМ хране који се истиче је њена улога у борби против глади због бржег раста популације од производње хране. Оно што изазива сумњу у ове тврдње је крајње агресивни наступ лобиста ГМО и велико нестпљење у примени ГМ производа, а нарочито у светлу чињенице да се контрола производње хране концентрише у неколико мега монопола. У прилог овоме је податак да 5 највећих корпорација („Монсанто“, „Дупонт“, „Сyнгента“, „Баyер“) контролишу 937 биотехнолошких патената од укупно 1.085. Главни мотив је остваривање енормно високих профита, а само због притиска јавности ће део бити издвојен и усмерен у сиромашне земље или „еколошке фондове“ због одобровољавања јавности и приказивања наводне друштвене одговорности корпорација. Мада ће се и тако тешко прикрити намера непримерено високе контроле корпорација на тржишту хране (али и витамина, чајева, лекова…). Типичан наступ је био приликом помоћи (искључиво ГМ храном) афричким земљама (2002.) погођеним глађу од стране корпорација из САД. Помоћ је требало да иде преко Светског програма за храну али су земље Африке одбиле ту помоћ изразивши бојазан од контаминације земљишта ГМ кукурузом. Чак је и ФАО сматрао да би јужноафричка регија могла обезбедити више од половине потребног кукуруза који није ГМ за помоћ угроженим земљама. Лобисти ГМО су припремали климу да се та помоћ готово мора примити користећи ситуацију глади која је владала. Светски медији под контролом лобиста су оптужили афричке лидере да гурају своје становништво у глад и смрт. Притисак и уцене су ишли тако далеко да су званичници Светског програма за храну скандалозно изјављивали да „они који моле за храну не могу да бирају“. Намера потпуне контроле у производњи хране се огледа и у увођењу тзв. терминатор технологије. Ради се о уграђивању гена који уништава семе биљке и оно се не може користити следеће сезоне, што је вековима била пракса. Пољопривредници би морали сваке године да купују ново семе, и тако би били потпуно зависни од корпорација. Донедавно се 80 % старог семена користило за нову сезону (Перриере, Францк Сеурет). Притом, ову технологију ГМО лобисти користе као доказ неутралисања бојазни од контаминације. Пракса говори другачије. „Монсанто“ је (2003.) тужио преко 2.000 пољопривредника у САД оптужујући их да су користили семе њихове соје без дозволе, тражећи астрономске одштете. Већина је изгубила парнице, иако су тврдили да никада нису сејали ову соју, већ се она ветром пренела на њихова поља, што је вероватно било тачно. ГМ корпорације праксу чувања „застарелих“ семена сматрају штетним рецидивом и страхом од примене продуктивнијих сорти. Да то није баш тако, не би управо оне прибегавале биопиратерству, односно крађи традиционалног знања и сорти из сиромашних земаља које патентирају као своје. Иако се нови патент мора доказати новим проналаском, оне патентирају већ постојеће сорте које годинама користе староседеоци додајући само нова нумеричка имена. Тако, рецимо, људи из Индије морају да плаћају право на кориштење аутохтоног „ним“ стабла корпорацијама због права на патент, иако се оно вековима користило у Индији као средство у медицини и заштити биљака. Примера је напретек и као да се понавља пракса конквистадора и каснијих колонизатора, који су новооткривене територије сматрали „празном земљом“ отимајући је од староседелаца. Данас се слично ради са традиционалним знањима или сортама „трећег света“ који се проглашавају „корпорацијским власништвом заштићеним патентом“ (др Вандана Шива). Светска трговинска организација погодује пиратерству, прихватајући систем патентирања које намећу корпорације. Јасно је да ће већа примена ГМ семена значити и већу контролу пољопривредника, попут оне која већ постоји у САД и Канади. Један од кључних сегмената трансатлантског трговачког споразума (ТТИП) који чека параф ЕУ је и контрола ГМ семена. Куповину ГМ семена прати уговор о обавези сејања само једне сезоне. Корпорације надгледају фармере и могу их тужити ако посумњају да сеју семе без ауторизације. Извесно је да ће ова контрола само расти, а већ сада се сателитима контолише сетва и прати кретање говеда са чиповима у ушима. Борислав Боровић, Форум независних економиста http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0.397.html:606221-%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%93%D0%9C%D0%9E-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B5-%D0%B8-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D1%83