Представници заједничких институција у Сарајеву, без обзира из ког народа долазили, шире лажни оптимизам, настављају обмањивати јавност о могућности да буде прихваћена некредибилна апликација за чланство у Европској унији у тренутку када Босна и Херцеговина емитује највећу могућу терористичку пријетњу Западу са своје територије или преко организација које су организоване и контролисане из БиХ. Јер истина је да Дејтонска Босна и Херцеговина није била никада овако нестабилна, подијељена и посвађана и никада није производила толико нестабилности за регион и континент. Томе највише доприносе бројне терористичке организације које имају благу или отворену подршку сестринских странака СДА и СДС а у персоналном смислу њихови кадрови: Горан Салиховић, Главни тужилац у БиХ, Драган Мектић, Министар безбједности у Савјету Министара БиХ, Перица Станић,Директор Агенције за истраге и заштиту „СИПА“, те разне Чампаре, Боже Михајловићи и друге слуге Бакира Изетбеговића. Бројна, скупо плаћена администрација у Сарајеву, са преко 23.000 запослених, исцрпљује буџете оба ентитета док монетарном политиком, валутним курсом и девизним резервама управља политички талог западне дипломатије у Босни и Херцеговини. Тужилаштво и Суд у Сарајеву и даље исписују лажну историју протеклог рата: хапсе и процесуирају само Србе – ослобађају муџахедине, њихове покровитеље и наредбодавце ритуалних клања Срба на Озрену и Хрвата у Средњој Босни, (Бакира Изетбеговића, генерала Сакиба Махмуљина, Предсједника Парламентарне скупштине БиХ Шефика Џаферовића и посланика у парламенту БиХ Шемсудина Мехмедовића) и благом казненом политиком, тачније политиком „судске рехабилитације“, враћају у нормалан живот, без икакве казне, терористе и борце Исламске државе, Ал Каиде, Фронта Ал Нусра, Ахрар ел Шам… којих је у овој земљи више него било гдје на континенту. Од свих ових проблема креираних и подстицаних у Сарајеву као политичком тестаменту Алије Изетбеговића, тзв. опозиција из Републике Српске није видјела ништа и не жели ништа од тога да рјешава. Забуна око приоритета или класична издаја – обавјештеним је јасно. У међувремену, под покровитељством Младена Босића чине се разне криминалне активности, тајна снимања и подмићивања, организују наручени и рушилачки протести, док његов приватни Министар „сигурности“ Мектић, као портпарол тужилаштва и Агенције „СИПА“ обавјештава јавност о незаконитим истрагама у којима он учествује и о којима је одлично обавјештен. Злоупотреба тужилаштва у политичке сврхе, напади на Предсједника Републике Српске Милорада Додика, као и на предсједника Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића, те хапшења у Министарству безбједности, Агенцији за банкарство Републике Српске, Инвестиционо развојној банци, Павловић банци.… представљају средство одвраћања пажње јавности у БиХ од стварних извора терористичке прјетње и тако потребне одлучне акције против терористичких група и организација у БиХ. Однос према терористичкој пријетњи је дио процеса дестабилизације БиХ а посебно је Република Српска заједничка мета терориста, појединих западних служби и бошњачке националне политике базиране на политичком насљеђу Алије Изетбеговића, уз свесрдну помоћ представника Републике Српске који чине власт на нивоу БиХ. Иако западне амбасаде (америчка, британска и њемачка) толеришу фундаменталисте у Сарајеву, повезане са корупцијом на највишем нивоу, са политичким убиствима и тероризмом, чак и када имају ‘пуна уста’ борбе против тероризма, упорно ће подржавати терористичке организације и њихове радикалне извршиоце, некад отворено – некад прикривено, али само док су у Босни и Херцеговини и док представљају пријетњу грађанима и народима БиХ а посебно Републици Српској и њеном уставном поретку. Методологија подршке је увијек иста”, она подразумијева спречавање полицијских агенција да раде свој посао, њихову дестабилизацију, изазивање потреса и кадровских смјена у тим агенцијама, хапшења по министарствима, креирање политичких афера и „правосудне“ хајке преко Суда и Тужилаштва БиХ, а сталним надзором и гушењем иницијатива у борби против тероризма ометање сваке акције институција БиХ на том плану. Наравно земље Европске уније не желе и неће дозволити да тај политички и безбједносни хаос, који у БиХ они подржавају, на било који начин постане дио Европске уније и поред неконтролисаног избјегличког таласа додатно угрози њихове грађане и њихове институције. Безбједносне агенције (посебно „СИПА“ и „ОБА“) све више дјелују као криминалне банде и „муслиманске милиције“, потпуно су ван ефективне друштвене контроле и чине све да друштво не препозна тежину и озбиљност безбједоносних пријетњи које долазе од разних екстремиста, вехабијског покрета и тзв. муџахедина а терористичке акције које они непрестано подузимају у јавности представљају као изоловане инциденте. Управо зато, у наредном периоду ми у БиХ можемо очекивати још спектакуларније терористичке акције – нападе на оружане снаге и полицију, институције државе, али и нападе на базе НАТО, ЕУФОР-а и амбасаде западних земаља са тенденцијом и планом да у њима буде што мање цивилних жртава како би се сачувала екстремистичка инфраструктура вехабијског покрета и подршка коју он има од стране локалног становништва, параобавјештајних служби и службене политике у Сарајеву. Међутим, истина је, да долази доба у коме се одговорност за укупно стање у БиХ неће моћи неоправдано и без мјере приписивати само домаћем политичком фактору –.јер могућност промијене таквог стања представља тачку на којој је одговорност локалних политичких лидера све мања, а одговорност међународне заједнице све већа и у својим земљама све чешће ће дипломате из Сарајева бити питане о томе шта се дешава, зашто је то измакло контроли и које су могуће посљедице. Тачније, западне дипломате из Сарајева подржавају промашеног Министра безбједности Драгана Мектића и неспособног прекршајног судију на дужности Главног тужиоца у БИХ Горана Салиховића и њихову политички мотивисану и криминалну злоупотребу система безбједности, тужилачких истрага и оптужница. Оваква држава са криминализованим институцијама и два Главна представника (један је „Високи“ а други је „Специјални“), са политизованим Уставним судом који разним, привидним тумачењима Дејтонског устава, кроз одлуке три странца и два висока политичка функционера СДА, немилосрдно руши уставни поредак и могућност опстанка БиХ, никада неће бити способна поднијети било какву кредибилну апликацију. Такве апликације подносе само државе, а Босна и Херцеговина није држава него Протекторат у коме институције БиХ немају утицај на властиту монетарну, одбрамбену и безбједносну политику, са Савјетом министара у коме министри морају прибавити сагласност ОХР-а за именовање, уз тзв. Вијеће за имплементацију мира у БиХ које доноси одлуке о проглашењима закона, промијенама Устава али и забранама рада и дјеловања представника политичких странака. ИСИЛ (ДАЕШ) и његова агресивност – снажна подршка обавјештајне службе Турске и њеног предсједника Ердогана као и подршка финансијске и вјерске „супер-силе“ Саудијске Арабије, статус који Турска и Саудијска Арабија имају у Сједињеним Америчким Државама и Европи уз мрежу која снажно дјелује и постаје све организованија и агресивнија – пред Европску унију постављају многа питања изградње и функционисања јединственог система безбједности. Тај систем не може бити пуки зброј националних полиција и плански ослабљених обавјештајно-безбједносних агенција. Он мора бити способан да уочи безбједносне изазове и адекватно (прије свега јединствено) одговори на њих. Босна и Херцеговина, са политиком из Сарајева, је у овој борби дио проблема. Препознали су то представници власти у Бања Луци и реаговали одлучно и адекватно. Одлука предсједника Републике Српске Милорада Додика, коју је потврдила Народна скупштина, о расписивању референдума о правосуђу је одлука овлаштених народних институција утемељена и на праву и на правди. И ту одлуку Додик је спреман бранити. Уосталом,:шта представља народ и његова слобода – његова политичка и културна права, ако не може око једног питања, као што је правосуђе, исказати свој политички став. Правосуђе у Босни и Херцеговини је корумпирано, криминализовано и потпуно под контролом политичких пигмеја, трећеразредних западних дипломата. Као и финансијски сектор, банке, безбједносне агенције, невладине организације и полтронска, нашминкана лажна опоизиција. Као и цијела Дејтонска БиХ, у којој странци контролишу све институције и друштво у цијелини али немају одговорности ни за једну политичку одлуку и мјеру – не сносе одговорност за пензије, образовање, здравствену бригу, безбједност грађана, инвестиције. Босна и Херцеговина је зато најгори, одвратни протекторат у коме онај ко влада не одговара ни за што – већ само компликује живот грађанима и отежава га. Одлука о референдуму отвара процес суочавања са идејом лажне демократије и „европских слобода“ које представљају ропство, понижење и одсуство било какве одговорности оних који производе и контролишу систем и такву квази-државу.. Управо на том мјесту и лежи проблем, најважнијег питања, које је отворио премијер Владе Србије Александар Вучић а које предсједник Републике Српске Милорад Додик и те како разумије у свим консеквенцама и са свим посљедицама. Који је тренутак прави и најбољи за тако дубоку конфронтацију око најважнијег питања: морају ли мали народи прихватити срамни положај слуге у свим интеграцијама па и оним које наступају под заставом слободе и демократије? Да ли је Европска унија нова форма ропства, јер демократски стандарди, па и референдуми, очигледно не припадају свима – него су својина Енглеза, Каталонаца, Шкотланђана, Њемаца и Француза? Имају ли право балкански народи разумијети своју позицију и другима саопштити свој став о њој? Када да крену путем борбе за слободу, без обзира на посљедице? Предсједник Републике Српске је велики политички лидер српског али и свих наших словенских народа, храбар и поштен човјек и разумије да је највеће ограничење са којим се суочава његово стратешко опредјељење да сви ратни злочини буду кажњени и да Суд Босне и Херцеговине престане бити суд који импутира само Србима ратне злочине у најтежој форми, само Србе оптужује и кажњава а све друге ратне злочине прикрива, и тиме исписује странице фалсификоване историје двадесетог вијека, које Српски народ представљају у најгорем свијетлу – управо понашање лажне опозиције. Они праве политичку конструкцију подијељеног друштва РС – а у стварности дијеле то друштво, свјесно спречавајући институције Републике Српске да остваре циљ свих грађана да правосуђе буде независно, да буде објективно, да престане судити само Србима, врло често у монтираним судским процесима, и да суди по релевантним законима.
