СЕЋАЊЕ НА ПУКОВНИКА РАТКА ШКРБИЋА (1950 – 2016)

Прошле недеље све нас је поразила вест да је преминуо наш драги пријатељ и дугогодишњи сарадник на разоткривању истине о Сребреници, диван човек, храбри војник, професор на војној академији и родољуб, пуковник Ратко Шкрбић. Упознао сам пук. Шкрбића пре неколико година и када је наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница,“ у сарадњи са Центром за проучавање савремене балканске кризе Руске Академије Наука, 2009. године припремала научни скуп о Сребреници и Хашком трибуналу у Москви, пук. Ратко Шкрбић је  био логичан и незаобилазан кандидат за једног од учесника. Он је тада већ био објавио своју прву критичку студију о сребреничким дешавањима у јулу 1995. под насловом „Сребреница – геноцид над истином.“ Реферат који је пук. Шкрбић том приликом у Москви прочитао импресионирао је све присутне својом научном прецизношћу и уврштен је, наравно, у Зборник радова који је накнадно издан. Очекивања не баш добронамерних посматрача да ће се, после труда уложеног у ову сјајну анализу, пуковник најзад повући и почети да се понаша као типичан пензионер (од 2004. године, када је напустио активну службу) нису се срећом обистинила. Пук. Шкрбићу није падало на памет да узалуд троши своје време и расипа енергију коју је имао на претек играјући шах са вршњацима. Уместо тога, он се озбиљно припремао да сведочи као вештак одбране у предметима генерала Милетића и Толимира, оптужених пред МКТБЈ у Хагу. Та сарадња са одбранама двају српских генерала била је изузетно плодотворна не само у смислу пуковниковог стручног доприноса суђењима, него подједано и из једног другог разлога. У складу са праксом Трибунала, тужилаштво је било обавезно да сведоку-вештаку достави доказни материјал који се налазио у његовој архиви, а који се односио на предмет његовог сведочења, у овом случају – Сребреницу. По закону ненамераваних последица, захваљујући томе што је тужилаштво испоштовало то правило које му је налагало обавезу да податке којима је располагало стави на увид вештаку одбране, настала је његова друга, још опсежније документована и тематски свестранија студија, „Сребреничка подвала.“ „Историјски пројекат Сребреница“ је радо прихватио ауторову понуду  да буде издавач те изврсне књиге, и она је – поред контроверзи од којих ни пуковник ни ми никада нисмо бежали – до сада доживела два издања. Слободно се за ову студију пуковника Ратка Шкрбића о Сребреници у рату  деведесетих година може рећи да је то била  књига која је у литератури на ову тему недостајала. Сребреница је проучавана из разних углова, политичког, историјског, моралног, психолошког, јуристичког, чак и анегдоталног, али на професионалан начин, са војног становишта – до тада не. Као вештак у два предмета пред Хашким трибуналом, Шкрбић је стекао привилегован увид у огромну количину докумената и  података, међу којима су многи поверљиве природе. То је послужило као драгоцена грађа на којој се темеље тезе изнете у његовој књизи „Сребреничка подвала“. Закључци које аутор излаже почивају искључиво на доказном материјалу, условно речено, „супротне стране,“ који предлаже и користи хашко Тужилаштво а судска већа су прихватила као валидне доказе и уградила у своје пресуде. Српских извора код Шкрбића уопште нема. То његове тезе и стручно тумачење чињеница априори штити од приговора да су пристрасни или непоуздани. Пуковник Шкрбић је аналитички беспрекорно обавио два капитална посла. Разматрајући само податке које користи Тужилаштво МКТБЈ, а које су  већа тог суда у  пресудама оценила као веродостојне, он прати демографску слику „сребреничког геноцида“ и долази до врло интересантних закључака који се своде на то да на основу расположивих чињеница погубљење око 8.000 ратних заробљеника математички није ни приближно могуће. Затим, ослањајући се искључиво на документацију из истих извора, разматра позадину и динамику сребреничких догађаја у јулу 1995. и склапа свеобухватну слику која дијаметрално одудара од слике коју приказује његов пандан на супротној страни, војни вештак тужилаштва Ричард Батлер, која је саставни део службеног сребреничког наратива. Проучавањем извора који су били једнако доступни Батлеру, аутор предлаже разумно алтернативно тумачење истог феномена, али то чини на професионалан и софистициран начин који је хашком вештаку Батлеру, како се показало,  био недоступан. Подробна анализа злокобног Извештаја Комисије Владе Републике Српске, изнуђеног претњама и уценама Високог представника Ешдауна, али опортунистички усвојеног и помпезно најављеног од стране тадашњег председника Републике Српске, Драгана Чавића, посебно је значајан и занимљив део ове књиге. Аутор на потпуно задовољавајући начин показује не само да је Комисија радила по директиви, него и то да резултат њеног дилетантског (али по Републику Српску деструктивног) рада не може да издржи најелементарнију критику. За творце и „бранитеље“ тог Извештаја најубитачнија је чињеница да су њихови олако и неодговорно усвојени закључци неосновани не само у светлу данашњих, потпунијих сазнања о Сребреници, него да нису били утемељени ни када су писани 2004. године.  Аутор Шкрбић оправдано апелује на Владу Републике Српске да формира нову комисију да овај непоправљиво штетан докуменат преиспита и да га, у име народа који Извештај од 2004. неоправдано оптужује и брука,  стави ван снаге. Да није учинио ништа друго у животу осим што је писањем студије „Сребреничка подвала“ дао радикалан допринос истини, име Ратка Шкрбића би светлело на понос његовог народа, породице и бројних пријатеља и поштовалаца. Нека је вечни покој и слава овом изванредном човеку који је обогатио животе свих нас тиме што нам је био пријатељ и сарадник. Стефан Каргановић Председник Историјски пројекат Сребреница