Мирослав Јанковић: Давутоглу презрео Србе

Само је неупућене изненадио, а неуке и наљутио, недавни говор одлазећег турског премијера Ахмета Давутоглуа у Бањалуци НИШТА тако снажно и јасно не осветљава данашње време као тама историје. Само је неупућене изненадио, а неуке и наљутио, недавни говор одлазећег турског премијера Ахмета Давутоглуа у Бањалуци, приликом отварања обновљене џамије Ферхадије, задужбине Ферхат-паше, првог босанског беглербега (везира) и амидића (братанца) чувеног Мехмед-паше Соколовића, највећег турског везира и једног од највећих Срба мухамеданске вере. Давутоглу је тада, поред осталог, рекао да је Турска у Босни била, јесте и биће заувек. Срби су то доживели као провокацију и увреду, а Бошњаци су то чули као најлепшу музику за њихове уши. И у праву су и једни и други. У огромном Османском царству, које је трајало 602 године и на врхунцу у 17. веку се простирало на близу 20 милиона квадратних километара, Срби су били углавном робље, а многи Бошњаци аге, бегови, везири и паше. И свако је из те големе куће изнео своја сећања и бурне емоције. Босна је у турској царевини била један од три најгора пашалука, уз Арнаутлук и Малу Азију. Дивљи и непослушни Бошњаци су били бескрајно одани и храбри тек када би се докопали царске власти и положаја. Од 219 великих везира Османског царства, њих 26 су били Бошњаци, а за још деветорицу се претпоставља да су пореклом из Босне. Укупно су били 42 пута велики везири, јер је мандат појединима више пута обнављан. Албанаца је било на пример 27, али су бирани 34 пута и владали су 91 годину. Људи из Босне су управљали Портом у Стамболу 114 година, у просеку сваки девети велики везир (данашњи председник владе) је био Бошњак, међу којима је било највише потурчених Срба. Од којих је најпознатији Мехмед-паша Соколовић, а сматра се највећим великим везиром у целој османској историји и јединим који је био утицајнији од султана којег је служио – Селима Другог. Соколовићи су дали још три велика везира и сматрају се највећом турском породицом 16. века. Бошњаке су на то прво место до султана промицале три особине. Велика оданост (тј. полтронство), луда храброст и гортачка бистрина и суровост. У 602 године постојања Османлије нису ратовале само 195 година, војни походи су трајали годинама, а низамски рок је износио девет година. У време највећих похода под Сулејманом Величанственим и његовим наследницима у 16. веку, губици бошњачких јањичара износили су и до 95 одсто. У највећој бици Првог светског рата код Чанакале (на Галипољу) од априла 1915. до јануара 1916. учествовало је близу 20.000 Бошњака. Турци су уз губитак од 250.000 војника под командом Ататурка поразили Енглезе и одбранили Галипољско полуострво и море око њега. Бошњаци/Босанци све три вере су гинули и у Аустроугарској војсци. Четири њихове регименте: сарајевска, бањалучка, тузланска и мостарска су биле елитне офанзивне јединице К-унд-К монархије, познате по томе што су биле непобедиве у рововској борби прса у прса, јер су најбоље користили ножеве и буздоване. Бањалучка регимента је одликована са 42 златне медаље за храброст, на пример… Све ово и још много тога више добро зна Ахмет Давутоглу и отуда онај његов патерналистички узвик ономад у Бањалуци: били смо, јесмо и бићемо овде заувек. Ако опет дође до сукоба, Турска ће иза Босне стати као планина. Када вама крв потече из носа, нама крене из жиле куцавице, узвикивао је као у дервишком трансу овај професор историје и архитекта неоосманизма у Турској. Чији је Босна Пијемонт у Европи. Врелина помешане историјске крви Бошњака и Турака је огромна: туркофилни сентимент се у Босни столећима узгаја, генерацијама преноси у аманет и непрестано буја. Поврх свега, босански муслимани имају посувраћену психологију да освајаче сматрају ослободиоцима: тако Турке, тако Аустроугаре, тако Немце, тако НДХ. За њих су само Срби и њихове Југославије биле окупатори. Бошњачки историчари и новинари кад год помињу османски период увек кажу за време турске управе. Никад не напишу историјску истину: за време турске окупације. Средњовековну Босну они не сматрају турским окупационим пленом, не: она њима треба само као математичка тачка од које броје измиљени хиљадугодишњи континуитет државности Босне, која никада није била држава, па ни данас када има ту личну карту али нема пуни суверенитет. С друге стране, велике нације и старе државе попут Турске имају однеговано историјско памћење и посебно стилизован дипломатски цинизам: Давутоглу је то обоје демонстрирао у Бањалуци. Они страсно памте и савезнике и непријатеље и пропорционално томе их мрзе или воле. Турска Босни историјски дугује крв. Босна је мезимче турске империјалне носталгије, зато то је и дан данас њен савршено очувани духовни клон и зато што је, умирућем Османском царству, као последњу инфузију подарила огромну миграцију здраве и јаке крви: око осам милиона данањих Турака потиче са ових простора, наиме. Бошњаци се, натопљени усхићењем над турском историјском величином, осећају латентно узвишено и надмоћно. Нарочито у односу на Србе. Које Давутоглу није ни поздравио, ни поменуо у свом иступу. Већ презрео: намерно, надмено, везирски, господарски говорећи Бошњацима, а гледајући високо преко присутних Срба. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:605520-%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%88%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%94%D0%B0%D0%B2%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%BE-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B5