Албански погром још нас тера са огњишта

Са нашим живљем у Ораховцу, у јединој преосталој српској улици око цркве Успења Пресвете Богородице. Од 5.000, колико нас је овде било до 1998, опстало је нешто мање од 1.000 СТРАХ и неизвесност одавно су се уселили у наше домове и срца. Више се не осећамо сигурним ни у главној улици, тзв. горњем делу Ораховца, покрај Цркве Успења Пресвете Богородице. Јер, сем по споредним уличицама, Албанци откупљују све више наших, српских кућа и у самом центру „подељене“ варошице… Линија која је својевремено одвајала српски од албанског дела Ораховца више не постоји. Остала је само нада Срба да ћемо сачувати „свој“ део градића. Овако говоре малобројни Срби у Ораховцу, стационирани у јединој преосталој „својој“ улици. Иако су до мартовског погрома 2004. године веровали да ће се и расељени сународници вратити, не само што нема повратка, већ се и они који су остали постепено селе. - Мартовски погром, када су демолиране све српске куће у једној улици, оставио је неизбрисив страх. Од тада, продато је најмање педесетак српских кућа у Ораховцу, „отишле“ су читаве улице – прича нам Оливера Радић, професор српског језика и књижевности у овдашњој гимназији, која тренутно броји 15 ученика из Ораховца и Велике Хоче, додајући да је до 1999. године ораховачка гимназија бројала 140 ђака. Осим из Ораховца и Велике Хоче, Срби су се иселили из готово свих околних села. Изгон је у ствари почео још јула 1998. када су Албанци напали оближњу Оптерушу и Ретимље и заробили све српске житеље. Ослободили су потом старце и жене, а тела педесетак мушкараца су касније пронађена у оближњој пећини. Затим су на Светог Василија исте године напали и село Братотин…. Данас је од око 5.000 српских житеља овог дела Метохије из 1998. остало њих око 370 у Ораховцу и око 600 у суседној Великој Хочи. Професорка Оливера Радић са својим ученицима Да Албанци на све начине настоје да иселе и преостале Србе, мештани доказују и недавним упадом у у двориште Моравчевића, одакле су украли више од стотину голубова. - Те ноћи је без престанка падала киша, а лопови су искористили тмурно време, упали и разбили три кавеза. Украли су ми 106 голубова, осам побили, баш као и десетак препелица које су побацали по дворишту. Те птице чувам од 2010. године, доносио сам их из Београда, Краљева, Врњачке Бање, више из љубави него због зараде – препричава своју муку Владимир Моравчевић (27), који са мајком Зорицом живи од 17.000 динара њене пензије. ПОТРЕБАН ЈЕ ПОСАО ДОК напомињу да је до 2005. године била на снази Унмикова уредба о забрани продаје кућа у горњем делу Ораховца, мештани истичу да се српска имовина готово није отуђивала. Иако та мера више није на снази, мештани Ораховца сматрају да би опстанку допринело отварање мањих погона који би упослили младе и с поносом истичу да у овдашњем дечјем вртићу, који је недавно реновиран, има педесеторо деце. Млађа жена, чија је кућа одмах поред цркве, има своју тугу. Њој су и клупу „украли“. - Често сам са пријатељицама седела испред куће, али сада нам ни то не дају. Када нас Албанци виде да седимо, стартују аутомобиле и круже около – говори нам, скривајући име. У Ораховцу је некада пут који је од српских кућа до њихових винограда био српски. Албанци овим друмом, веле нам Срби, никада нису „имали ни посла, ни потребе да иду у туђе виногорје“. То више није тако. Када је лепо време, говоре нам нађи малобројни домаћини, „на корзоу“ су читаве албанске породице. Није лако ни најмлађима, јер су им албанска деца узурпирала и игралиште недалеко од Дома здравља. Недавно, албански дечаци су напали Николу Матића, ученика треће године гимназије. - Откако су се испродавале околне куће, игралиште које су некада користила само српска, сада користе и албанска деца. Зато је једино место за игру наше деце остала улица испод цркве, иако ни ту нису сасвим сигурна – причају старији и као једину светлу тачку наводе одласке у овдашњи православни храм. Српски мештани у Ораховцу једино су сигурни ако су заједно и у добру и у злу НЕМАМО НИ ГДЕ ДА САХРАЊУЈЕМО ОТАЦ Веља Стојковић из овдашњег православног храма посебно истиче проблем сахрањивања својих парохијана, јер на гробљу формираном у црквеном дворшту, где су сахрањивани последњих година, више нема места. - Недавно нам се упокојио Јован Кујунџић који је сахрањен на стотину километара одавде на гробљу у Звечану. Због недостатка гробних места, у црквеном дворишту новембра прошле године били смо приморани да покојницу бака Стану сахранимо на старом градском гробљу које је стално на мети вандала. Осим што руше споменике и ломе крстове, по гробљу бацају разноразно смеће, мртве животиње – очајан је овај свештеник. извор: Новости