И то је, најзад, готово. Избори „а ла Вучић“. Након свакојаких перипетија и чудеса каква се, како рече сам председник РИК-а, „дешавају једном у хиљаду година“ (што је, ипак, скромније него да је „ први пут у историји“), након живих којих нема и мртвих којих има на бирачким списковима, при чему редовно гласају за странку на власти, након косовских шиптара који су се наљутили на Тачија и Мустафу па сад гласају за СНС, након пребројавања, поништавања и добројавања, загубљених и пронађених врећа, након оловке и гумице, занављања и понављања, партијски РИК је смогао снаге да, усред среде, изађе пред камере и објави коначне резултате избора. За велико чудо, они су били баш онакви какве нам је, три дана раније, доручкујући са војним врхом на Васкршњу Недељу најавио премијер Вучић. Двери-ДСС су били изнад цензуса! За оне који су уверени у Вучићево визионарство (а таквих је судећи према броју новозапошљених СНС-оваца у буџетским органима од Вучићевог доласка на власт подоста) ово је била још једна потврда његових „чудесних моћи“ и политичке изузетности, а за оне друге наставак невиђене изборне фарсе и организационог дилетантизма који око себе шири овај човек, бирајући сараднике према послушности а не према стручности. Иако спадам у ове друге, а у Вучићу много више видим јефтиног демагога него чак и малог визионара, тешко је порећи како је једно погодио – да ће Двери-ДСС спласнути када им се призна право на цензус. „Грађани не морају да брину, јер ће све бити у реду када опозиција под притиском „угура“ још једну странку у парламент”(1) – рекао је Вучић на Васкршњу Недељу, три дана пре понављања избора. Хајде да се овде и сада не бавимо политичком неодмереношћу једне овакве изјаве, као ни степеном глупости победника који отворено признаје да изборни процес у коме је победио није регуларан. (Јер, прво, ако једна минорна политичка странка може “притиском” да се “угура” у парламент шта је тек радила она која је освојила преко 50%, а друго, ако је чак и један посланик ушао у парламент мимо воље бирача онда је цео процес ништаван!!). Наравно, ово не зато што питање да ли је неко “изабран” или “угуран” није важно. Напратив, оно је од прворазредне важности и нема дилеме да ће, због свега што се дешавало на изборима, па и ове изјаве шефа победниче странке, легалност и легитимност будућег парламента бити под упитом док год буде постојао. А верујем да неће дуго! Но, овај текст има за тему нешто друго. Мистерију звану Двери-ДСС. ДВЕРИ-ДСС КАО ИСТИНСКА МИСТЕРИЈА ИЗБОРА Мистерија није омиљена реч политичарима у изборном процесу. Они се тада паклено труде да буду јасни, дефинисани и профилисани према свом бирачком телу. Да звуче разумљиво и блиско. Али, сав труд коалиције Двери-ДСС у том смислу није одагнао чињеницу да око њих, просто лебди много више питања него што се нуди одговора. Што чак и одговори намећу нова питања. На пример, да ли су они само изборна коалиција или дуготрајнији пројекат? Јесу ли патриотска или квази-патриотска опција? Да ли су створени на програмској блискости или интересима тајних служби? И чије су то стране службе? Једноставно, упоредите их са другим странкама и видећете разлику. Ево, да пробамо са СНС-ом. Код њих је све јасно. Увек ће фингирати према Русији, али ће стварно кренути на Запад. Видљива матрица. Колико год је маскирали некаквим политичким серпентинама то је тај правац. Не можете да погрешите. Или, оне три офуцане сподобе, Чеда-Борис-Чанак. Запад по сваку цену и русофобија као неизлечива болест. То је њихова линија кретања, њихова политика. Нико од њих то и не крије. Но, може ли патолошка мржња према једном народу истих етничких корена, уз презир и ниподаштавање сопственог народа да буде политика? Тешко. Али, шта са Двери-ДСС? Обе странке на прошлим изборима (пре две године) нису прешле цензус, и као последицу тога, у времену Вучићеве власти, прешле су кроз својеврсну метаморфозу која им је дала садашњу физиономију. Обе су профилисале нове лидере, формирале нову страначку структуру. Мислите ли да је Вучић то само пасивно посматрао? Даље, обе странке се изјашњавају као про-руске, у предизборном периоду примљене су у руској Думи и чак почаствоване боравком на Криму. Али, у изборној ноћи са њима је био амерички амбасадор Скот и нема дилеме да им је помагао да се “угурају” у парламент, што би казао Вучић. Жеља да се не дозволи превелико јачање Вучића сигурно не може бити довољан мотив америчком амбасадору да помаже истински про-руски настројену странку да уђе у парламент! Дакле, бар једна од те две странке нема Русију стварно у срцу! Или, зашто је Вучић баш са њима покушао своју бесмислену отимачну, када се зна да су му Двери, фингирањем свог лажног скупа, отворено помогле да одржи Прву геј параду?! Зашто није “напао” на Тадићеву коалицију? И зашто се, ако је већ “напао” Двери-ДСС, тако брзо и лако повукао подвијена репа? Због Американаца?! Или због некакве представе?! Такође, у којој мери су те две странке (Двери-ДСС) стварно блиске у програмским циљевима. Хоће ли њихова коалиција принципијелно трајати или ће се распати на два посланичка клуба који ће, сваки за себе, продавати свој коалициони потенцијал? Занимљива питања, зар не? Можда! Али оно што је далеко занимљивије јесте то што, какав год одговор на њих да понудите, не можете бити сигурни да сте у праву и да истина није баш на супротној страни (о оном између и да не говоримо). И да је чињеница како је после проглашења званичних изборних резултата наступила чудна тишина. Постизборна тишина. Све се умирило као море после буре. Одједном. Зар све то није мистерија? Зато, не треба журити са закључцима. Посебно зато што је ту негде и Шешељ који штеди Вучића, а њих (Двери-ДСС) жестоко напада. Шешељ који, од како је изашао из хашког казамата, показује како уме бити опозиција сопственим идејама и залагањима. Не, не журимо са закључцима. Осим са оним да овакав галиматијас не може дуго трајати…
