„Обојене револуције“ само споља подсећају на праве револуционарне покрете: одликује готово театрални ниво драматургије који западни политиколози својски покушавају да представе као спонтано и стихијско изражавање воље народа, који је изненада решио да поврати право управљања својом земљом Ако власт почне да се противи, „обојена револуција“ прелази у фазу оружане побуне. Понекад ту побуну прати војна интервенција западних земаља, као што је било у Либији, и умало да се догоди у Сирији „Обојене револуције“ нису ништа друго него инструменти за сламање демократских режима који су копија англосаксонских модела у незападним земљама. Американци не само да су створили модел демократског државног уређења оријентисан „на извоз“, већ су се постарали да створе и специјалне инструменте предвиђене за сламање и демонтажу режима који постану непокорни Још увек и руски и страни центри либералне демократије траже начине за спровођење сценарија „обојене револуције“ у Русији, надајући се да ће увући у то безумље земљу која храбро штити свој суверенитет и националне интересе у условима незабележног спољног притиска од стране западних „партнера“. Међутим, тешко да ће им то поћи за руком: ми ћемо успети да се одбранимо Пише: Андреј Манојло, професор Московског државног универзитета, члан научног савета при Савету безбедности Русије У САВРЕМЕНОЈ руској политици „обојене револуције“ су једна од тема које су најактуелније и које држе друштво у стању сталне напетости: управо су оне у Стратегији националне безбедности Русије означене као највећа претња безбедности РФ. Управо је „обојена револуција“, која је добила чудан назив „евромајдан“, 2014. године претворила у рушевине Украјину – некада просперитетну земљу, у којој је БДП растао четири одсто годишње; управо су од „обојених револуција“ почели оружани сукоби у Либији и Сирији. У Бразилу се „обојена револуција“ догађа управо сада: та технологија се користи да би се уклонила председница Дилма Русеф, која одбија да игра по тактовима САД. Још увек и руски и страни центри либералне демократије траже начине за спровођење сценарија „обојене револуције“ у Русији, надајући се да ће увући у то безумље земљу која храбро штити свој суверенитет и националне интересе у условима незабележеног спољног притиска од стране западних „партнера“. Међутим, тешко да ће им то поћи за руком: ми ћемо успети да се одбранимо. „Обојене револуције“ су технологије организовања државних преврата у условима вештачки створене политичке нестабилности, у којима се притисак на власт врши у форми политичке уцене, а инструмент уцене су омладински протестни покрети организовани по специјалној шеми. При томе је једини циљ сваке обојене револуције – државни преврат, који се представља као спонтана протестна појава и масовна акција грађанске непослушности. Неопходан услов за успех „обојене револуције“ јесте обавезно постојање политичке нестабилности у земљи која је способна да прерасте у праву политичку кризу. Упркос томе што се обојене револуције често веома разликују међусобно и на геополитичком, и на социјалном, и на економском плану, све се оне – те револуције – уклапају у исту шему која подразумева организацију по моделу омладинског политичког покрета, његово трансформисање у политичку руљу и коришћење те снаге против актуелне власти у својству инструмента политичке уцене. То директно указује да „обојене револуције„ у принципу не могу довести до реализације надања и хтења већине становништва. При томе, оне имају и своје заједничке црте: у „обојеним револуцијама“ притисак на власт се увек врши у посебној форми – политичке уцене; главни инструмент притиска на власт је омладински протестни покрет. Евромајдан „Обојене револуције“ само споља подсећају на праве револуционарне покрете: за разлику од правих револуција, које су изазване објективним развојем историјског процеса, „обојене револуције“ су технологије које се успешно маскирају у спонтане процесе. Њих одликује готово театрални ниво драматургије који западни политиколози својски покушавају да представе као спонтано и стихијско изражавање воље народа, који је изненада решио да поврати право управљања својом земљом. „Обојене револуције“ користе фактор војне силе само у случају крајње потребе. Међутим, не може се занемарити чињеница да савремене „обојене револуције“ заиста стварају услове и поводе за будућу војну интервенцију. Модел који се налази у основи „обојене револуције“ је један – то је стварање протестног покрета, његово претварање у политичку гомилу и усмеравање њене агресије на актуелну власт, како би се она на тај начин натерала да се добровољно одрекне од управљања земљом. Такав притисак на власт се увек врши у форми уцене, давања ултиматума под претњом масовних немира и, што се догађа ређе, физичких обрачуна са неистомишљеницима. Ако власт почне да се противи, „обојена револуција“ прелази у фазу оружане побуне. Понекад ту побуну прати војна интервенција западних земаља, као што је било у Либији, и умало да се догоди у Сирији. У „обојеним револуцијама“ користи се посебна симболика чији је циљ да се укључи механизам препознавања „наш – њихов“, захваљујући којем учесници протестних акција препознају једни друге у политичкој гомили и, истовремено, идентификују противнике који немају одговарајуће знаке препознавања (ознаке). Дуго је типичан симбол „обојених револуционара“ било цвеће: руже у Грузији, лале у Киргизији, различци у Белорусији, јасмин у Тунису итд. Природа порекла тих цветних симбола и атрибута је веома проста – она се налази у архетиповима историјског сећања Американаца који се сећају хипи покрета – „деце цвећа“, која су на посебан начин изражавала свој протест против државе и њене политике. То одмах одаје у сценаријима „обојених револуција“ карактеристичан печат северноамеричких Англосаксонаца. Осим тога, у избору цветне симболике крије се и тежња сценариста „обојених револуција“ да помоћу свећа у рукама жена и младих нагласе „ненасилну“ природу „револуције“, маскирајући тиме државни преврат који се врши. Споља гледано, „обојене револуције“ су невојне технологије за промену политичких режима. Зато их често називају технологијама или инструментима „меке силе“. Тај приступ доводи у заблуду јер наводи на то да се „обојене револуције“ сматрају мекшим и стога напреднијим и по друштво мање опасним обликом вршења утицаја на ауторитарне режиме. Тако се заправо пропагирају „обојене револуције“ као нешто супротно оружаним државним превратима. Међутим, „обојене револуције“ нису ништа друго него инструменти за сламање демократских режима који су копија англосаксонских модела у незападним земљама. Американци не само да су створили модел демократског државног уређења оријентисан „на извоз“, већ су се постарали да створе и специјалне инструменте предвиђене за њихово сламање и демонтажу режима, уколико настане таква потреба. А као инструменти се користе „револуције ружа“, „револуције лала“ и осталих недужних цветова попут камилице, различка и звончића. извор: http://fakti.org/rossiya/svaka-obojena-revolucija-je-drzavni-prevrat-koji-se-maskira-kao-masovni-spontani
