Џон Кери, државни секретара САД, можда први пут у последње време, потпуно отворено се умешао у чисто економске дискусије – које су, поред тога, чисто европске природе. У свом иступању пред сусрет у Вашингтону са Високим представником ЕУ за иностране послове и политику безбедности Федериком Могерини, он је изјавио да САД и ЕУ не смеју “испуштати из вида” проблем изградње гасовода “Северни ток – 2”. “Ми се спремамо да размотримо конкретно питање које изазива код мене и код свих, дубоку забринутост – то је гасовод “Северни ток – 2”. Тај пројекат је изазвао веома бурне дискусије са обе стране Атлантика и ми смо апсолутно уверени да ће он негативно утицати на Украјину, Словачку и Источну Европу” – истакао је Кери [http://www.rbc.ru/politics/05/05/2016/572abb089a794749ccab42c5] Он је притом сматрао потребним да још једном подвуче да ЕУ сматра “партнером” без кога САД не би могле учинити “веома много од онога на чему треба радити у овом тренутку” [http://www.state.gov/secretary/remarks/2016/05/256878.htm] Време за давање овакве изјаве о руском гасоводу америчи државни секретар свакако није одабрао случајно. Неколико дана пре тога у Португалији је усидрен први танкер са течним природним гасом (ТПГ) из САД – који према плановима Вашингтона треба да чвршће веже европске потрошаче са америчким испоручиоцима. И овде, према америчким рачуницама, кључну улогу треба да одиграју не толико обими испорука, колико “љуљајуће цене” – које амерички ТПГ могу учинити прихватљивијим за Европљане. Међутим, реална ситуација на европском и другим тржиштима енергената засад не жури да потврди закључке опонената руских добављача гаса у Европу. И за то постоји неколико главних фактора. Први фактор огледа се у томе да Русија иако водећи, није и једини монополистички добављач природног гаса у Европу. На њу отпада отприлике 30-31% испорука. Норвешка која није члан ЕУ веома мало заостаје иако координише са Бриселом своју енергетску политику – 28%. Потом следе Алжир (13%), Катар (11%) и Либија (2%). [http://www.vestifinance.ru/infographics/6267] Притом Катар, који такође у Европу испоручује течни природни гас, објективно представља главног конкурента за САД у разматраном тржишном сегменту. На тај начин, питање енергетске безбедности Европе се не своди на конкуренцију Русије и САД, него са своје стране усложњава задатак Американаца. Други фактор – однос испорука танкерима и гасоводом. Према недавним рачуницама Института за енергетска истраживања у Оксфорду, цена америчког течног природног гаса за Европу износи отприлике 3,59 долара за милион британских термичких јединица, што је еквивалеентно цени од 125,7 долара за хиљаду кубних метара гаса. Притом је средња цена руског гаса са испорукама у првом кварталу текуће године износила 180 долара за хиљаду кубних метара. [http://www.vestifinance.ru/articles/70525] Међутим, ове рачунице, чак и под претпоставком њихове објективности (а сами британски стручњаци признају да њихове рачунице носе приближни и увелико условни карактер услед недефинисане динамике цена у будућности) не узимају у обзир ту чињеницу да “Газпром” за разлику од америчких компанија за рад са шкриљцима, има дугорочне уговоре за испоруку гаса европским партнерима и поред тога, располаже могућношћу да варира цене за овај или онај период и у том смислу и да их снизи. Испорука танкерима оштро је “везана” са текућом ситуацијом на тржишту и због тога са те тачке гледишата не може конкурисати цевоводима. Трећи фактор огледа се у томе да су и саме САД услед сопствених геополитичких рачуница принуђене да гурају раније разрађене енергетске пројекте који представљају директну конкуренцију ТПГ пројектима. Један од тих пројеката је Транс-јадрански гасовод који може бити пуштен у погон 2019. године. Планира се да капацитети испорука у њему износе од 10 до 20 милијарди кубних метара гаса годишње. У поређењу са руским испорукама, то је кап у мору (”Газпром” у земље далеког иностранства[1] продаје око 160 милијарди кубних метара гаса годишње), али са танкерским испорукама Транс-јадрански гасовод се може поредити и због тога и постати веома опасан конкурент. [http://www.gazprom.ru/press/reports/2015/europe-and-asia/] Међутим, четврти, “нафтни” фактор има још мање предвидљив карактер. Цена природног гаса традиционално је тржишно везана за цене нафте, а последње, потпуно је могућно, стоје на прагу новог раста – што ће са своје стране моћи да помеша карте америчим добављачима са тачке гледишта њихове способности да конкуришу испорукама гаса цевоводима из Русије које поткрепуљују дугорочни уговори. Као весник долазећих промена може се сматрати одлука Саудијске Арабије – једног од кључних играча на светском тржишту нафте – да азијским клијентима у јуну подигну цене на своју нафту. [http://www.ft.com/fastft/2016/05/05/saudi-hikes-asian-oil-prices-by-most-in-14-months/?ft_site=falcon&desktop=true] Ради се о максималном повећању цена у региону, на чији удео отпада више од половине извоза саудијске нафте. [http://www.bloomberg.com/news/articles/2016-05-05/saudis-said-to-boost-oil-pricing-for-asia-by-most-in-14-months] Како је у вези с тим истакла KBC Energy Economics, једна од водећих светских консалтинг компанија у области енергетике, повећање цена значи “опоравак потражње од стране нафтних прерађивача”. [http://www.rbc.ru/economics/05/05/2016/572b580c9a7947814526255b] Разуме се, све горе наведено не значи одсуство реалне конкуренције од стране испорука америчког ТПГ за руске пројекте. Међутим, економски услови у овом тренутку уопште не доприносе оптимизму Вашингтона. Отуда и тежња администрације САД да искористе у свом интересу политичке методе борбе за европско енергетско тржиште. Попут, на пример, директног мешања Стејт Департмента у та питања. И такви “гасни демарши” немају никакве везе са истинском бригом за Европљане. [1] Дальное зарубежье – Израз који се у Русији односи на земље изван некадашњег СССР-а (примедба преводиоца)
