Априла месеца, навршило се 75 година када је са „радом“ почео најмонструознији од свих многобројних логора за Србе у НДХ, одмах по усвајању хрватских расних закона у Сабору. Акламацијим је најпре усвојен закон о забрани ћирилице, па потом о утамањивању Срба! Ретки, још живи потомци побијених Срба на тој велебитској заравни, узалуд чекају истину о том злочину „цементирану“ још тезама хрватских комуниста, који су били сумњив зачин у крајинској, српској антифашистичкој борби, али затоистинско цвеће у „братству-јединству“ бравара Broza! Још средином тридесетих година прошлог века, у комфору талијанских фашиста, написаће Анте Павелић „усташка начела“, притом помно проучавајући ватиканске папире о облицима и методама провођења турског геноцида над Јерменима, у Великом рату. Одмах иза тога упутиће поверљиву окружницу, руководству усташког тајног центра у Лици, да се изуче „смештајни капацитети“ крашких јама на Велебиту. Заједно са члановима усташке свеучилишне (универзитетске) организације, мачекова бановинска управа организује спелеолошко истраживање крашких јама. Тобож да се помогне сточарима на заштити стоке, а сами сточари били су и водичи и извори за лоцирање тих јама и бездани по велебитском масиву. После успешног истраживања, известили су одмах поглавника да се у крашке јаме на Велебиту може „сместити“ око милион људи! Следи ново упутство за тајну усташку организацију, да се одмах сачини листа „непоћудних“ (непожељних) за моменат када се преузме власт. Тако ће настати усташка „црна књига“ у коју су уписани угледни интелектуалци, трговци, бивши српски добровољци,полицајци, политички прваци, наравно Срби, али и истакнути југословенски опредељени Хрвати. На листи нема комуниста, јер су они савезници са усташама на рушењу заједничке државе што су потписали споразумом у казниони Сремске Митровице, и то након објављивања „усташких начела“. Међу првима, руководство усташке организације у Лици известило је поглавника о сачињеној листи, а казниона окружног затвора у Госпићу одређена је за смештај „непоћудних“. Не чуди стога да је Госпић једино среско место у Хрватској, где је уз град Загреб, још 10. априла 41. у целости преузета цивилна власт. Краљевина Југославија насељавала је плански добровољце из Великог рата, додељујући им земљу у кордону насеља према непријатељски настројеној Мађарској. Били су то откупљени поседи мађарских велепоседника а не отета сеоска имања, али је ипак у усташким плановима одлучено да се будуће етничко чишћење управо почне од Западне Славоније. Чим немачке и италијанске трупе окупираше Југославију, дотадашња бановинска управа постаде фашистичка, јер их још актуелни потпредседник југословенске владе Влатко Мачек, јавно позва на верност хрватском поглавнику. За огледни логор, где се „успешно решава српско питање“ одређено је Јадовно, изолована висораван на Велебиту, ретко насељена, и то само хрватским становништвом. Ту ће бити и центар за обуку полазника, који ће по целој НДХ успоставити сличне логоре. Поздрављајући „течајце“ (полазници обуке) приспеле у Госпић из целе НДХ, први управник логора Јадовно учитељ Rudolf-Rude Ritz, изјавиће у свом поздравном говору следеће: “Fundamenat će biti od SRBA i ŽIDOVA, a glazura od nepoćudnih HRVATA“! За прве посетиоце Јадовна, одређени су угледни интелектуалци, богати трговци, бивши сенатори и народни посланици ,чланови политичких странака, полицајци, жандари, српски добровољци и нарочито свештеници СПЦ и припадници удружења бивших четника из Великог рата! Тек након ове својеврсне „сече кнезова“ као показне вежбе за прост народ, почиње кампања насилног покатоличавања коју проводи РКЦ над Србима, под будним оком надбискупа Степинца и именоване трочлане бискупске комисије, коју предводи крижевачки бискуп Јанко Шимрал! Поступајући по унапред договореним плановима, почело је одмах упућивање Срба из Западне Славоније у логор Јадовно те је ту за неколико стотина становника вароши Грубишно поље, болан крај животног пута. Логор Јадовно радио је осамдесет дана, а транспорти Срба упућени из Сремских Карловаца или Мостара, путовали су пуних седмицу дана у пломбираним вагонима, на успутним станицама уредно су на путне листе ударани жигови, али није нико отворио вагоне и ослободио заточене или устао против злочина истребљења невиних. Још у рату почели су хрватски комунисти плански да лажу, да те злочине чине усташе повратници и тзв „дивље усташе“, али су печати у транспорту државни, као и многобројне наредбе о транспорту Срба за Госпић, те истина сама демантује и лажи и лажове. Да се освете за спортски пораз, чланови усташког „свеучилишног шпортског клуба“ упутиће комплетну екипу јеврејског фудбалског тима из Загреба, на ваздушни опоравак у Јадовно. Логор Јадовно затворен је почетком августа 41., када то подручје окупира италијанска војска, спасавајући тако Србе од потпуног истребљења. Општенародни, спонтани устанак Срба против хрватских фашиста, присилио је усташе да изместе преостале заточенике у дубину територије, стварајући у српском селу Јасеновац нови логор, који ће постати највећи српски град под земљом! Међутим, на Јадовну је плански поубијана српска елита да се народ обезглави, далеко од евентуалних радозналих погледа. Јевреји су на Јадовну убијани по избору, спорадично, највише из града Загреба, да би усташка власт могла присвојити некретнине, виле, куће и фирме. Системско истребљење Јевреја у НДХ, почели су ипак „фолксдојчери“ (припадници немачке мањине) у граду Осијеку где су тада чинили већину, а затим наставила хрватска фашистичка власт у Јасеновцу. О том детаљу писала је прва Хана Арент (немачка теоретичарка политике, јеврејског порекла) током суђења Ајхману у Јерусалиму! Ниједан Циганин (Ром) није убијен на Јадовну, јер Немци још нису усвојили став о утамањива њу Рома, а хрватски фашисти су чекали њихову одлуку, да не преуране. Зато су Роми ликвидирани већински у Јасеновцу. На Јадовну су убијани и Хрвати антифашисти, али грађанске а не комунистичке опредељености, истакнути прваци југословенског Сокола, бивши добровољци из Великог рата, као доказано изразити противници усташтва али и Мачековог ХСС. Мртви, послужили су хрватским комунистима за лаж о српско-јеврејско-ромским жртвама и хрватским антифашистима, који су жртве појединачних (али ипак многобројних!) злочиначких одлука о којима хрватски народ наводно није ни „знао“ (а толики учестовали). Деведесетих година прошлог века, у грађанском рату у Хрватској, уз Западно-славонске локације Марино село и Пакрачка пољана , почињен је у Госпићу најмонструознији злочин над хрватским држављанима, лојалним новој хрватској власти али ипак Србима, као наставак активности ваздушне бање Јадовно, зато што није изнета стварна истина, није истражен злочин , његова генеза и последице током постојања НДХ! Није детаљно истражена ни улога свештеника РКЦ Јосипа-Јоле Бујановића, госпићког жупника и руководиоца тајног усташког центра, у осмишљавању логора Јадовно, није затражена његова екстрадиција од државе Аустралије где је мирно живео, а млади британски капетан Ивлин Во, истражујући ватиканске пацовске канале, утврдио је да је Бујановић лично учестовао у клању Срба! Хрватски комунисти, у име „братства-јединства“, нису тражили обрачун са хрватским фашистима, доказаним ратним злочинцима, те су хиљаде злочинаца спокојно доживеле старост, примиле опрост греха и причест од РКЦ свештеника, често и сабраће у злочину! Сваког маја, преставник СНВ („српско народно вијеће“) из Загреба присуствује на Јадовну фарси полагања венаца и лагања о наводном масовном хрватском антифашизму, али том циркусу легитимитет даје и присуство изасланика владе Србије, док се над њима лепрша шаховница, застава под којом су Срби на Јадовну клани, управо само зато што су били Срби православне вере. Смеју ли данас државни преставници Србије, да у име некакве ЕУнијатске заједничке „светле будућности“ упорно наставе лажи хрватских комуниста о Јадовну, притом избегавајући суштину да је то плански осмишљено давно пре настанка НДХ, припреме извршила тадашња бановиска управа, спискове сачинили злочинци из Великог рата и течајци Јанка пусте, а хрватски комунисти после истраживања само Шаранове јаме на Велебиту, наредили да се преостале бетонирају, шездесетих година прошлог века.
