На питање да ли су правне одредбе Закона о избору народних посланика које говоре o Републичкој изборној комисији Србије правно и политичко ругло, одговорити се може само после упоређивања са другим државама али и после кратког историјско-правног прегледа. Зато – кренимо, да видимо шта ћемо утврдити. Већ сам назив „Републичка изборна комисија“ (РИК) указује на апсурд. Као да Србија још живи у СФРЈ или СРЈ, као једна од њених република, па је и назив из тог времена задржала. И док друге бивше југословенске републике граде своју државност (чак и неке које ју никад или цео један миленијум нису имале), српски правници и политичари још виде Србију као једну од република СФРЈ, па имају и такав назив Изборне комисије (и не само ње – десетине институција у Србији су још увек „Републичке“ а не „Државне“). За то време, у Македонији је озакоњена Државната изборна комисија, Црна Гора има Државну изборну комисију, Хрватска Државно изборно повјеренство а у Словенији је назив Државна волилна (изборна) комисија. Поштења ради, рецимо: Закон о избору народних посланика, у којем је регулисан положај РИК, донесен је у октобру 2000. г., у време када Република Србија није била самостална држава, већ у заједници са Црном Гором, део Савезне Републике Југославије (СРЈ). Али: као да није прошла једна деценија од одвајања Црне Горе? Овај Закон о избору народних посланика није дело садашње владајуће партије и њу се не може због тога критиковати; чедо је то Српске радикалне странке и донесен је у првим данима иза 5. октобра 2000 (да се тада допао и другима, чињеница је). Као што у име предлагача рече на седници Народне скупштине 9. октобра 2000. г. Томислав Николић: покушавали су радикали да га прогурају и 1994. и 1997. али – безуспешно. Имао је овај радикалски Закон из 2000. и једну важну одредбу, ремек-дело европске демократије, коју је Уставни суд укинуо 2011. године: да грађани не треба да се муче и размишљају за кога гласају, да није важан редослед кандидата на изборној листи већ је важно кога страначки шеф воли и он после избора изабере! Чудо невиђено али истинито – прође то „законодавство“ тада. Знам, ви ћете напоменути да су то била таква времена, да великог газде није више било на сцени а многи мали страначки фирери којима је он набио политичке комплексе су хтели да се мало испрсе пред „рајом“, да се види ко стварно посланике бира. Нека вам буде, прихватам тај „аргумент“. Но, пређимо на срж проблема, запитајмо се: Да ли у другим деловима бивше заједничке државе може доћи до потпуног изругивања са законитошћу око резултата избора у парламент, може ли тамо изборна комисија бити претворена у слепо оруђе владајуће политике (било каква она била), као што је то случај у Србији? Одговор је категоричан: Не може! „Зашто не може?“, пита неко. „Због тога што закони то онемогућавају“ – чух одговор. Проанализирајмо укратко, направимо барем малу анализу може ли било где у окружењу или у Европи (Косово не бројим у државе) на челу државне изборне комисије бити функционер владајуће партије или службеник државног извршног апарата, директно подређен влади. Да видимо дакле, каква је ситуација тамо, са друге стране тарабе. Наши заговорници ЕУ интеграција воле да Србију упоређују са државама Европске уније. Знамо да при томе узимају само оно што им (и кад им) треба (можда 10% од свега) а за осталих 90%… па нећемо сад ваљда у детаље! Зато, кренимо ипак од две бивше републике СФРЈ, садашње чланице ЕУ – Словеније и Хрватске. Словенија. Државна изборна комисија има председника, пет чланова и њихове заменике. Шта ћеш: мала и штедљива држава, само 12 људи, не као богата и велика Србија, која има 38 сталних чланова Републичке (ма да је барем Монархистичка, лакше би поднео!) изборне комисије – а кад дођу и повремени ево нас на око 80 чланова, цела чета брале (кажу да смо војнички народ, можда зато). Председник и заменик председника у Словенији могу бити само судије Врховног суда! Два члана и њихови заменици се бирају из реда правних стручњака а три члана Државне изборне комисије и њихове заменике бира парламент али (ух, што цепидлаче ти Словенци!) : пропорционално, по саставу парламента! Хрватска. Шок: само девет (бројком: 9) чланова! Председник, 4 потпредседника и 4 члана. Затим још већи шок: И Хрвати се, ко пијан плота, код састава Државне изборне комисије (повјеренства) држе Врховног суда – само што су они код тога, да не кажем тако…још правно „загуљенији“. Као да им је изборни закон изгласaо Врховни суд! Дакле: председник Врховног суда Хрватске је, по закону, председник Државне изборне комисије! Два потпредседника бирају се на седници Опште седнице Врховног суда Хрватске (значи, ни њих не бира парламент). Сабор (парламент) бира 2 потпредседника и 4 члана. Али, како их бира? Београдским политичким жаргоном речено: Само једног потпредседника и само два члана предлаже владајућа већина а чак једног потпредседника и чак два члана бирају на предлог опозиције! Жалост, да човек не поверује. Владајући режим од 9 чланова бира само једну трећину, 3: једног потпредседника и 2 члана! Пођимо зато према југу, у Црну Гору. Кажу да је г. Ђукановић ауторитаран, да видимо, можда бар тамо има да се затресу у Изборној комисији кад председник државе или владе и уједно страначки шеф подвикне? Ма какви, ништа ни од Црногораца. И тамо – туга велика. Председник и 10 сталних чланова. А од тих 10 чланова: 4 из владајуће већине, 4 из редова опозиције, један из националних мањина и један из сектора цивилног друштва. И у Црној Гори – владајући режим у мањини у Државној изборној комисији! (Е, кад би вас мало довели на преваспитавање и у Београд, да научите како се режим поштује!). А председник Државне изборне комисије Црне Горе? Ем га бирају на јавном конкурсу, ем је услов да задње три године није био функционер политичких партија. А Македонија, а Република Српска? И задња нада пропаде. Не може ни тамо да страначки функционер буде члан Државне изборне комисије. Остаде само један рај у којем страначки лидер може да је наређен председнику Државне (Републичке, пардон) изборне комисије. Једна оаза, у којој председник изборне комисије поднесе оставку 7. августа 2014. а одлучује о саставу нове скупштине и после скоро 2 године, 27. априла 2016. То је земља (скоро се залетех и рекох „Држава“) Србија. Не замерајте гђи Маји Гојковић, председници Народне скупштине у минулом сазиву…нема она времена да се својом функцијом бави и тамо некакве оставке чита. Све је регуларно, не питајте ме ништа! У земљи Србији зна се ко одлучује, ко је пастир стада. Овце су додуше задњих деценија углавном оне на две ноге (кажу да се примећује смањивање броја код оних на четири ноге). И док тако буде, док се ситуација не промени (ми идеалисти смо непоправљиви оптимисти), и са десет година у оставци, председник изборне комисије ће одлучивати о саставу парламента и политичкој судбини Србије. И младе студенте правног факултета учити о правно уређеној држави. У здравље! (Ако се загрцнете, не кривите мене!) Никола Милованчев Аутор je члан Српског либералног савета извор:ФБР
