Трагична судбина Сергеја Прокофјева

Марина Мирковић Сто двадесет пет година од одласка великог пијанисте и композитора, коме је Русија била велика инспирација. Његова смрт прошла је незапажено јер је умро на исти дан када и Стаљин СМРТ Сергеја Сергејевича Прокофјева прошла је сасвим незапажено у његовом Совјетском Савезу, јер се несрећно заломило да је истог тог 5. марта 1953. преминуо и неприкосновени владар СССР Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин. Све цвеће у Москви покуповали су тог дана “Стаљинови ожалошћени”, а свега неколико најближих пријатеља одважило се да се појави на сахрани Прокофјева који је тако на вечни починак испраћен у сенци, тихо и без цвећа. Међутим, оставштина музичара рођеног на јучерашњи дан, 23. априла, пре тачно 125 година, обезбедила му је врло запажено место у историји, као једном од највећих композитора протеклог века. Нешто мање од стотину и педесет дела, међу њима немали број оних који носе префикс “ремек”, поставило је Прокофјева на пиједестал као осведоченог мајстора композиције и једног од најоригиналнијих музичких стваралаца столећа за нама. Успешно је спојио руско наслеђе и модеран музички израз, стварајући ремек-дела која представљају синтезу дубоких доживљаја и најузвишеније лепоте. Мали Сергеј Сергејевич музици се учио од своје мајке. Прву композицију за клавир написао је када му је било само пет година, прву оперу са девет година, а једанаестогодишњи Прокофјев био је већ врсни композитор. Године 1904. почео је студије на Санктпетербуршком конзерваторијуму где је студирао клавир, композицију и инструментацију код Николаја Римског-Корсакова. Иновативан приступ компоновању доноси му позитивне критике већ за дела која је стварао током студија. Од 1913. до 1915. године, Прокофјев путује по Француској, Енглеској, Италији и Швајцарској, те кроз Сибир до Јапана и САД. ФИЛМСКА МУЗИКА ЗНАЧАЈ дела Прокофјева изузетан је и у области филмске уметности. Његова музика за филм “Александар Невски” важи за кључно дело у историји филмске музике. Утицао је на модерну филмску музику класично-романтичног стила, варијације његовог стила могу се приметити у музици с краја 20. века, Џона Вилијамса или Џејмса Хорнера. После избијања Октобарске револуције у Русији, сели се за Сан Франциско, а неколико година касније одлази у Париз па у Немачку. У Америци настаје опера “Заљубљен у три наранџе” која се премијерно изводи 1921, а у истом “емигрантском” периоду настају и “Ватрени анђео”, балети “Блудни син”, “На Дњепру”, друга, трећа и четврта симфонија, али и најпознатији његов балет “Ромео и Јулија”. Сарађивао је са Руским балетом у Паризу, наступао као пијаниста по целој Европи, а средином тридесетих враћа се са породицом у отаџбину. Повратак уметника у репресивну земљу под вођством Стаљина изазвао је многобројне спекулације, док је сам Прокофјев доследно тврдио да нигде није инспирисан за стваралаштво као у свом Совјетском Савезу. Његова опера у пет чинова “Семјон Котко”, настала крајем тридесетих, прва је имала совјетску тему, војника Црвене армије као хероја. Током Другог светског рата сарађивао је са Сергејем Ејзенштајном на филмовима “Александар Невски” и “Иван Грозни”. Тада је настало и једно од његових најбољих дела, Шеста симфонија. Композитор је евакуисан из Москве 1941, напушта супругу и децу, и рат проводи на Кавказу, где ступа у везу са списатељицом Миром Менделсон. Са њом је сарађивао на опери “Рат и мир”, заснованој на капиталном Толстојевом делу. Опера „Семјон Котко“ После рата власти су биле сумњичаве и критички настројене према Прокофјеву, извођење његових дела било је забрањено на две године, бивша супруга била му је ухапшена и послата у радни логор, те се он углавном повукао из јавног живота. Лењиновом наградом овенчан је постхумно, 1957. године, а његова дела настављају да живе, изводе се и воле и деценијама после смрти аутора, одавно сврстаног међу класике.Своје интересовање за историјске елементе, старе игре, и традиционалне музичке форме спајао је са склоношћу иновативним хармонијама, стварао је непоновљиве комбинације лирских и меланхоличних момената са снажним и експресивним мелодијама. Препознатљиви хумор и иронија, неретко гротеска, бојили су његова дела јединствене лепоте. Његов “руски период” укључује дела настала пре привремене емиграције, музику која, иако је у јаком контрасту са оном касног романтизма, није сасвим нова. И поред тога, нека дела из овога периода, попут “Скитске свите”, изазвала су скандал. “Страни период” почиње 1918, и још је модернији, обележен сконцентрисаним звуковима и дивљим музичким епизодама, па опет, ни ова музика није модерна и експериментална у оној мери у којој је то музика неких његових савременика. Балет „Ромео и Јулија“ До одлучујуће промене његовог стила дошло је са повратком у Совјетски Савез, а музика “совјетског периода”, чвршће укорењена у традиције руске народне музике, постала је разумљивија и популарнија. Доцније, Прокофјев је још више упрошћавао свој стил, а његова последња дела карактеришу лирске тенденције, тиха равнодушност и готово романтичарско расположење. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:602168-%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%84%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0