Избор теме је последица ауторовог става да је освајање унутрашње, духовне слободе најважнији предуслов за стицање спољне, политичке слободе. Јер је у условима унутрашње поробљености, спољна борба осуђена на сигурни неуспех. С тога, Срби и Руси немају данас значајнији задатак од културне еманципације свог народносног бића од доминације западног цивилизацијског модела. При томе се чини да је с обзиром на значај државе, еманципација сопствене правне културе и правне свести најважнија. Да би ова борба била успешна неопходно је демистификовати кључне појмове идеологије новог светског поретка или прецизније, разоткрити испод испод пропагандне љуштуре прави садржај ових појмова. Глобализација је, како примећује аутор ове одреднице у једној британској енциклопедији друштвених наука, „један од најчешће коришћених и најмање дефинисаних појмова у речнику савремене друштвене науке”. Оваква појмовна безобличност својствена је већини политичких појмова који састављају идеологију привидно дезидеологизованог савременог постиндустријског друштва. Прецизније, појмовна безобличност је тактичко средство којим се скривају праве политичке намере глобалистичке псеудоелите и истовремено се истрајава на шизофренизацији грађана. Само споља гледано глобализација се може свести на интернационализацију или детериторијализацију; суштински ради се о наставку процеса вестернизације источних цивилизација у форми колонизације као битијном, иманентном виду егзистенције држава западног цивилизацијског типа. Из реченог произилази да су глобализација и колонизација само два на први поглед супростављена спољна лица или тачније маске вишевековног процеса вестернизације. Наиме, глобализација и колонизација проистичу из истог духовног корена, идеологије супериорности западне цивилизације. На то јасно указује и савремени терминолошки синоним за колонизацију – еуфемизам „акултурација”. Њиме се означава прелазак примитивних друштава у цивилизацију ad culturam, што је суштина процеса пресађивања једне омнипотентне културе, на пример правне, на другу. При том се колонизаторски карактер процеса вестернизације, већ вековма уназад, прецизније од момента узурпаторског крунисања Карла Великог за цара, скрива иза тобожње универзалности или савремено речено глобалности западних вредности. Универзалност постоји у вредносном, нормативном домену, али не и у примени норми, што зависи од конкретних интереса колонизатора. Овакви двојни стандарди најбоље потврђује колонизаторски карактер глобализације. Демократизација има својство идеолошке легитимизације процеса западне колонизације. С тога, ако глобализацију, акултурацију и демократизацију посматрамо из историјске перспективе онда су њихове претече, идејни и практични завичаји, с обзиром на дуализам средњовековног Запада папски и царски универзализам, прозелитизам и колонијализам, римокатолицизам и природноправна философија. Реч је о новим видовима живота исте цивилизације. Када се процеси глобализације у праву посматрају из овакве појмовне и историјске перспективе онда савремена хармонизација националних права са наднационалним правним поретцима, какав је примера ради, поредак ЕУ или поредак Бретонвудских финансијских институција и СТО, представља наставак западне средњовековне римокатоличке тенденције да се створи ius commune. Само се из угла хиљадугодишње тежње да се учни неприкосновеним до сакрализације римско право (уз истовремено фалсификовање порекла и имена), може разумети садашња глорификација процеса хармонизације националних права. Као што је сакрализација римског права служила заправо сакрализацији власти римског епископа, тако и савремена сакрализација хармонизације права, којом се тобоже обезбеђује ефикаснија и уједначенија заштита права појединаца и омогућује њихова сигурника економска и свака друга коумникација, само служи сакрализацији власти глобалистичке псеудоелите. Као што су у средњовековним западним државама носиоци универзализма у праву биле заједнице учених правника, које су формирале заједничко правничко мишљење (communis opinio), тако су и данас главни носиоци процеса глобализације права уске интересне и стога лако контролисане и усмераване заједнице правника. Ексклузивност знања универзалног права обезбеђивала је у прошлост, али и данас ексклузивност друштвеног положаја и близину сигурним изворима финансирања. Отуда су у савременој правничкој заједници ретки они који су као Карл фон Савињи спреми да тврде да је право „огледало једног народа, његових колективних нарави и духа”. Насупрт томе, већина савремених правника је спремна да за добре апанаже следи Веберовско схватање да право није дело конкретног друштва, већ образованих правника, што га чини претежније универзалним, него националним феноменом. Отуда главна, суштинска мета процеса глобализације права јесте аутохтона правна култура једног народа, без које нема правне свести, а без ове дуговечне државе. Међутим, на првој, видљивој линији удара се налази државни суверенитет, јер у процесу хармонизације права држава најпре губи уставотворство, као кључни атрибут унутрашње суверености. Хармонизација права подрива начело правне сигурности, јер су домаћи судови и управни органи дужни да правилно примењују постојеће домаће право, као што проистиче из ССП Србије са ЕУ. Правилно примењивање значи да се домаће право тумачи у складу са правним тековинама ЕУ. Из тога следи да хармонизација права подрива начело поделе власти, јер судови и оправни органи постају творци права, односно општих правних норми. При том се угрожавање државног суверенитета и и суперматије домаћег права лицемерно скрива иза поделе наднационалног права ЕУ на тзв. меко (нпр. препоруке) и чврсто (нпр. директиве) право, што је из угла њихове обавезности лажна класификација. Жртва процеса глобализације права је и сама демократија, иако се, као што смо рекли, овај процес одвија под легитимацијом демократизације друштава са наводном аутократском традицијом. Измештањем законодавне функције са националних представничких органа на органе наднационалне заједнице или на међународне банкократске установе поништава се народна сувереност. Тиме се потврђује да је демократија као облик владавине несвојствен наднациналним државоликим формацијама. Ипак, право је одувек било, не само национални, већ и светски друштвени феномен. Зато је рецепција од најстаријих времена пратила радњу правотворства. За разлику од вишевековне традиције рецепције западног права, која је одувек, мање или више, имала идејне и практичне одлике колонизације и културне вестернизације других цивилизација, рецепција права у византијском цивилизацијском кругу се одвијала на сасвим другачији начин. Уместо правне акултурације која се спроводи „одозго”, што је својствено Западу, рецепција права у византијском комонвелту се одвијала „одоздо”. Христијанизацијом појединих народа, која се у највећем периоду одвијала у оквиру аутокефалних народносних цркава, стварало се духовно јединомислије, као вредносна основа за изградњу заједничке правне баштине, садржане, пре свега, у номоканонима. Поступност у преузимању и метод састављања домаћих редакција византијских номоканона код Срба и Руса, потврђује тезу да се није радило о процесима насилне, апсолутне рецепције са одликама акултурације. То је посебно очигледно у законописном раду Св. Саве, који је из текста Законоправила елиминисао најауторитативније коментаторе ондашње византијске правничке заједнице због њихових цезаропапистичких и источно папистичких правних тумачења. Језички национализам Св. Саве, исказан код превођења појединих правних института из византијских закона, а на коме је формиран средњовековни српско-словенски језик, потврђује да је могућа и таква хармонизација права која не осиромашује, већ обогаћује једну правну традицију. Одбијање кнеза Владимира и краља Милутина да преузму из престижног византијског правног система смртну казну, уместо древне словенске новчане глобе, вире односно вражде, показује да се у византијском комонвелту истовремено одвијао процес поступне рецепције и усавршавања домаћег права, као и процес чувања аутохтоне правне културе народа. Искуство византијског цивилизацијског круга када је у питању рецепција права, може бити од великог значаја у методолошком смислу за евроазијске интеграције и цивилизацију руског света у настајању. Мада нам се често због вишевековног наметања западне цивилизацијске супериорности, која нам се хипнотичким методама представља као рајски вечно млада, византијски државноправни експеримет чини давно превазиђеним. Срби, Руси и други православни народи византијског цивилизацијског круга немају избора; или ће, ослобађајући се од западног духовног ропства, изградити сопствени, аутентични поглед на државу, право и друштво, једном речју своје социјално учење или ће бити сужњи западне цивилизације. Клицу су посејали руски религиозни философи, правници и историчари друге половине 19. века. Њихово дело је прекинула несрећна револуција. Наш је задатак да ово дело наставио и довршимо.
