Руска армија и ратна флота заузеле су 5. априла 1916. лучки град Трапезунт, који се сада зове Трабзон, а потом су успоставиле контролу над целим истоком данашње Турске. Приморским групацијом руске армије командовао је генерал Владимир Љахов. На њему је била цела тактика. А стратегијом се бавио један од најефикаснијих војсковођа Првог светског рата — генерал Јуденич Копнене снаге руске војске подржала је ескадра Црноморске флоте која је искрцала десант од више хиљада људи. Оклопњача „Ростислав“ је само у једном дану испалила на турске положаје око 400 тако моћних пројектила, да када би један такав експлодирао поред тешког тенка из Другог светског рата (рецимо, „Тигра“) – он би буквално одлетео у ваздух. Трапезунт смо овојили уз мале губитке. Та кампања треба да уђе у уџбенике историје! Уз, на пример, заузимање Измаила од стране Суворова То је била блистава победа. Јер, годину дана пре заузимања Трапезунта, 1915, наши западни савезници из Антанте су искрцали десант на Галипољском полуострву Турске. Али, првокласна армија савезника је била разбијена и побегла је. Штавише, Османлије су тада на истоку, у Месопотамији, нанеле Енглезима пораз код Ел Кута Ми се тада нисмо зауставили, већ смо напредовали у дубину Османлијске територије још неколико месеци. Команда је већ тада размишљала о удару на Босфор. Али, дошао је фебруар 1917-те. За пола године Привремена влада разваљује земљу и армију. Ништа бољи нису били они који су дошли после ње – бољшевици са паролом „мир без анексија и контрибуција“. Русија се одрекла плодова Брусиловљеве офанзиве, освајања Трапезунта и многих других блиставих победа из Првог светског рата. Зашто? То је већ питање за Лењина и његове колеге ПРЕ 100 година, 5. априла 1916. године, руска армија и флота заузеле су лучки град Трапезунт, успоставивши потом контролу над целим истоком данашње Турске . Зашто се о тој победи данас толико мало зна, иако ништа слично није забележено у војној историји Русије, и зашто су Руси на крају морали да напусте положаје, за московски дневни лист „Комсомолска правда“ је говорио историчар Дмитриј Михајлович Володихин. Он је професор на катедри Московског државног универзитета за критику извора и историографију. Доктор је историјских наука. Аутор је више од 30 научних и књижевних дела и књига. Трапезунт — где је то уопште? – На југоисточној обали Црног мора, у Турској. Садашњи назив је Трабзон. Уосталом, тај град је готово хиљаду и по година старији од Османског царства. У Византији је био главни град провинције која се звала Прва Јерменија, затим је постао главни град велике хришћанске државе — Трапезунтског царства. То јест, никаквих Турака тамо није било раније? -Османлије су покориле Трапезунт тек 1461. године — касније него Константинопољ. Али, још почетком XX века тамо су више од пола становника чинили Грци и Јермени. Да ли је Русија у том региону имала своје интересе? – Једном смо, током руско-турске кампање 1806-1812. године, покушали да заузмемо Трапезунт. Али су Турци тада одбили наш десант. Ипак, у време Првог светског рата моћ „Високе порте“ је била на заласку. Да ли је рат са њом био лагана шетња? – Иако регионална, ипак је била снажна сила са многобројном армијом и старом војничком традицијом. Уз то, султану су помагали савезници – Немци: пребацили су у Црно море две нове крстарице „Гебен“ и „Бреслау“; у турској армији су командовали искусни немачки команданти. Уосталом, упоредите сами. Годину дана пре заузимања Трапезунта, 1915, наши западни савезници из Антанте су искрцали десант на Галипољском полуострву Турске. Али, првокласна армија савезника је била разбијена и побегла је. Штавише, на истоку, у Месопотамији, Османлије су тада нанеле Енглезима пораз код Ел Кута. А чиме се истакао наш Кавкаски фронт? – Великим успесима. Године 1914. Турци су планирали офанзиву, имали су бројчану предност, али су били до ногу потучени код Сарикамиша. После тога, плашећи се побуне у позадини, Турци су започели геноцид над Јерменима; нису били поштеђени ни остали нетурански народи. То јест, сваки километар који је освојила руска армија — то су стотине и хиљаде хришћана спасених од турских сечива. А почетком 1916-те смо задали још велики ударац Турцима: узели смо Ерзерум. Ко је командовао операцијом заузимања Трапезунта? -Приморским групацијом руске армије командовао је генерал Владимир Љахов. На њему је била цела тактика. А стратегијом се бавио један од најефикаснијих војсковођа Првог светског рата — генерал Јуденич. Истина, он се памти као човек који је доживео пораз од бољшевика код Петрограда 1919-те. – Уз тадашњи однос снага између белих и црвених на Северозападном фронту, зачуђујући није био пораз Јуденича, већ то што је уопште успео тако далеко да се пробије: мало му је недостајало да заузме град. Али, вратимо се 1916. години. Да ли се Јуденич сећао претходних неуспеха Русије приликом освајања Трапезунта? – Несумњиво. То је била лепа битка! Копнене снаге руске војске подржала је ескадра Црноморске флоте која је искрцала десант од више хиљада људи. Оклопњача „Ростислав“ је само у једном дану испалила на турске положаје око 400 тако моћних пројектила, да када би један такав експлодирао поред тешког тенка из Другог светског рата (рецимо, „Тигра“) – он би буквално одлетео у ваздух. На крају смо освојили Трапезунт 5. априла 1916. године уз мале губитке. Та кампања треба да уђе у уџбенике историје! Уз, на пример, заузимање Измаила од стране Суворова. А шта је било после заузимања Трапезунта? – Ми се тада нисмо зауставили, већ смо напредовали у дубину Османлијске територије још неколико месеци. Како се изразио историчар Константин Залески, „руски пешадинци су дошли до песка анадолијских плажа“. Оних истих које су добро познате данашњим руским туристима. Команда је већ тада размишљала о удару на Босфор. И… Генерал Николај Јуденич (седи) Дошао је фебруар 1917-те? – Да, револуција. За пола године Привремена влада разваљује земљу и армију. Ништа бољи нису били они који су дошли после ње – бољшевици са паролом „мир без анексија и контрибуција“. И Русија се одрекла плодова Брусиловљеве офанзиве, освајања Трапезунта и многих других блиставих победа из Првог светског рата. Зашто? То је већ питање за Лењина и његове колеге. Међутим, историја се често понавља. На источним границама Турске, у Сирији, као и пре сто година, букти рат… И Анкара све време прети да ће ући у њега. Да ли ћемо морати поново Трапезунт да узимамо? – Блиски Исток је регион где Русија има своје интересе, који се могу бранити најразличитијим средствима. А територијална целовитост Турске зависи пре свега од ње саме. А да ли ће тамо, као пре једног века, морати да се умешају велике силе — то већ зависи од адекватности владајућих кругова у Анкари, с чиме у последње време постоје проблеми. ШТА ЈЕ БИЛО У ИСТОРИЈИ? ЈОШ се Катарина Велика залагала за „грчки пројекат“ — стварање православних држава под руским протекторатом на бившим византијским територијама које су освојиле Османлије. Освајање Трапезунта је и било остварење те старе идеје, после којег је на ослобођеној територији формирана влада на челу са грчким митрополитом Хризантом, која је постојала до одласка Руса 1918-те. ГРИШИН: У Анкари и Истанбулу добро памте освајање Трапезунта АЛЕКСЕЈ Гришин, турколог, шеф московског информативно-аналитичког центра „Религија и друштво“: – До јесени 2015. године, Анкара је била један од најважнијих партнера Москве – како у економији, тако и у спољној политици. Међутим, све је то поништено обарањем нашег авиона Су-24 од стране Турака. Даљи потези Москве (прехрамбене санкције и заустављање туристичких токова) били су не толико кажњавање Турске, колико превенција сличних провокација других страних „партнера“. Наши односи могу да се врате на претходни ниво само уколико се Турска озбиљно извини за оборени авион – што је у блиској будућности мало вероватно. За председника Турске Реџепа Ердогана извињење значи губитак угледа унутар земље, где се он представља као непогрешиви лидер. А у светлу дуге историје руско-турских ратова, укључујући стогодишњицу руског освајања Трапезунта (које у Турској добро памте), свако извињење је за локалне елите равно поразу. У сваком случају, док је Ердоган за кормилом, никаквог отопљавања односа између нас, највероватније, неће бити. Нормализација руско-турских односа ће бити могућа тек када на власт у Анкари дође ново руководство, које није умешано у Реџепове радње. http://fakti.org/rossiya/ruska-armija-pre-100-godina-stigla-do-turskih-plaza-i-pripremala-se-da-zauzme-bosfor
