Дипломатија и војска, како је то показао у изузетно вредној студији М. Бјелајaц, две су руке једног државног организма.1) Прецизније, организација војске треба да буде таква да буде стварну практичну потпора дипломатије. Неусклађеност између моћи оружане силе и постављених спољнополитичких циљева може да буде кобна за једну државу. Имајући то у виду, Михаило Обреновић, први Србијин кнез који се у пракси понашао као владар једне суверене државе, будућој експанзивно обојеној сувереној спољној политици свесрпског „ослобођења и уједињења” прво је обезбедио војну потпору. Законом од 1861. године међународно-правно, de jure вазална (несуверена) Србија организовала је народну војску да служи „за одбрану земље и за одржавање права Књажества”. Видећи у образовању народне војске преломни догађај у развитку Србијине суверености, неких петнаестак година касније Лондон је само могао да констатује, како се „с народом од милион и по ненаоружаних сељака могло трговати са тако мало обзира као да је малтене стадо у питању; али народ који је могао сазвати под своју заставу сто хиљада наоружаних људи…требало је да буде саслушан”.2) После установљења народне војске, прешло се 1862. године на куповину оружја из Русије. На протесте ондашњег формалног Србијиног сизерена, Турске, у полуслужбеној новини „Видовдану” је луцидно истакнуто како тзв. Турски устав (Хатишериф од 1838.) не садржи одредбу која ограничава аутономној Кнежевини Србији право на наоружавање, па према „општим правним начелима, где нема права ту не може бити ни повреде права; и за то српски кнез не вређа ни Порту ни њена права, кад за своју војску набавља оружја колико држи да му треба”.3) После отимања из турских руку права на вођење рата (ius belli gerendi), кроз организацију народне војске и њено наоружавање, кнез Михаило је присвојио и суверено право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi). На том је темељу закључио једну мрежу билатералних уговора са Црном Гором, Грчком и Румунијом, којима се васпоставила правна основа Балканског савеза. Тек у светлу овакве војне и спољнополитичке припреме кнез Михаилове Србије постаје јасно, зашто је напуштање последњих градова-утврђења у Кнежевини Србији од стране турских гарнизона, 1867. године, изгледало као дипломатски лака победа српског кнеза.4) Легитимишући се пред западним менторима као идеолошки (и практични) настављач постпетооктобарске политике Зорана Ђинђића, Александар Вучић, као и први „наранџасти” премијер Србије, не пропушта прилику да представи себе као настављача политике кнеза Михаила Обреновића. Уколико упоредимо Михаилову и Вучићеву спољну и одбрамбену политику, испада да је А. Вучић много ближи туркофилском уставобрантељском режиму Томе Вучића Перишића и Аврама Петронијевића, него Милошевом наследнику. Јер, за разлику од кнеза Михаила, Вучић после постпетооктобарске окупације не отима атрибуте суверености из малаксалих руку еуро-бриселске Порте, већ их се нештедимице одриче у процес ЕУропског придруживања. „Усклађивање Србијине спољне и безбедоносне политике са политиком ЕУ” је еуфемизам за претварање Србије у вазалну територију са аутономном унутрашњом управом, без спољне политике и одбране као кључних атрибута спољне суверености. Тако после милионских жртава палих у ратовима за ослобођење 1876-1878, у Балканском, Првом и Другом светском рату, Вучић Србијину државност враћа у вазалне капацитете из 1838. године. Још недостаје да Србија у процесу придруживања добије „устав” по територијалној и организационој ЕУ-мери, као што јој је давне 1838. јодине султан даривао (октроисао) акт о унутрашњој самоуправи (Хатишериф). Реч је о акт о самоуправи, а не о уставу, јер је доношење устава од несувереног уставотворца било contradictio in adjecto и давне 1838. и данас. Између уставобранитеља и Вучића постоји још једна очигледна сличност, која их подједнако удаљава од кнеза Михаила. Током уставобранитељске владавине, Стамбол је држао кључ Србијине политике у својим рукама (преко чл. 17. тзв. Турског устава), као што се и за време напредњачког режима кључ Србијине политике налази код бриселске Порте (преко ССП и Партнерства за мир). Као последицу оваквог стања имамо привид спољне политике, која је и код уставобранитеља и код Вучића сва у служби унутрашње политике. Прецизније, иностраним туторима је јасно да Вучићева спољна политика представља само ствар за унутрашњу изборну употребу, а да ван Србије она и не постоји; као што није постојала за време владавине родоначелника нововековне политичке демагогије у Срба, Вучићевог презимењака и стварног узора – бахатог Гружанина Томе Вучића Перишића. Ако историју српских правних и политичких идеја и покрета посматрамо кроз идеолошки једнодимензионалну представу другосрбијанских агитпроповаца, на челу са Латинком Перовић, Вучића и Ђинђића не повезује са оним коме су певали „Михаилу славни, цар Душану равни” државотворна радња, већ идеологија либерализма. Међутим, Михаило је либерализам пригрлио само као средство с којим је желео да пред француском и енглеском дипломатијом оправда српске народносне захтеве за свесрпским ослобођењем и уједињењем. Док је кнез Михаило флертовао са либерализмом, као и са југословенством бискупа Штросмајера, увек имајући пред очима само српске интересе, Ђинђић и Вучић су позивањем на либерализам водили рат против српске државности и српског националног идентитета. Уосталом о патриотизму српског кнеза, довољно говори Штросмајерова оцена како је кнез Михаило „био добар човјек, али државник никаки”.5) Само је српска, кнез Михилова рука могла да унесе у „Меомоар о Турској” владе Србије од 1866., састављен првобитно од стране римокатолика Матије Бана, такве измене које су предложену Конфедерацију Балтик-Јадран, замишљену као профранцуску брану ширењу руског утицаја и повезивању Руса и Немаца, преформулисале у државу „Турских Словена” и то „под заштитом руско-француском”.6) После више од 150 година постпетооктобарац Вучић, не само да државност Србијину враћа у Прокрустову постељу Хатишерифа од 1838., већ у име либерализма, а у интересу белосвестске плутократије, Србију уграђује у нову-стару санитарну НАТО конфедерацију Балтик-Јадран, формирану у циљу изолације и спољнополитичке, одбрамбене, економске и културне дестабилизације Русије. Посматрано из угла српског пијемонтског циља, са смрћу кнеза Михаила, како тврди најбољи познавалац његове државноправне радње, М. Павловић, „изгубљена је јака српска личност, привлачна за суседне народе. Наиме, страни посматрачи су јасно уочавали да један део босанских муслимана има симпатије за Србијом, а посебно за кнеза Михаила. Добар део Бугара је у кнезу Михаилу гледао спасиоца. Књаз Никола му је признавао првенство.”7) Непријатељима српског уједињења и Балканског савеза је свако сметала таква личност на челу Србије, што добрим делом објашњава где воде трагови атентата на српског кнеза. Уместо снажног Михаила, добили смо конфликтну, незрелу и нестабилну личност Милана Обреновића, који је по дубоком увиду С. Јовановића, био до болести растрзан телесним пороцима и властољубљем. А онда су дошли, преко пајаца Милана, западном руком изведени сукоби и братске распре и омразе са Цетињем, Софијом и Москвом. Имајући у виду комбинацију политичког и моралног васпитања коју је стекао од свог политичког оца и спремност да због властољубље жртвује националне интересе, у чему је далеко превазишао Милана Обреновића, са Александром Вучићем ће Србија (продајући у ЕУроатлантско робље Србе са КиМ и у РС) постати све мање омиљен Пијемонт подељеног Српства, а Балкан једно од кризних шаховских поља на светској геполитичкој табли на коме ће велике силе одмеравати снаге. С тога, мерене из угла кнез Михаилове политике, наводне претње безбедности А. Вучића реалне су онолико колико су биле реалне претње по живот упућене првом демагогу у историји политике, Атињанину Пизистрату. Да би показао колико је као отац полиса угрожен, Пизистрат се сам ранио. Како је предизборна кампања у току, Србија може да очекује од Вучића демагошке политичке изуме равне једном Пизистрату. Једно је сигурно, Вучић као краљ Милан и Пизистрат истовремено, додатни је дестабилизатор ионако тешких балканских прилика. Следи наставак…
