У позадини објављене пресуде професору Војиславу Шешељу, остала је непримећена одлука Претресног већа по тужби коју је Шешељ поднео још у јулу 2014. године. Ради се о захтеву коју је шеф СРС предао у Хашки трибунал и тиче се компензације за кршење његових права. Претресно веће је одлучило да у потпуности одбаци Шешељеву тужбу. На којим основама? Одговор се садржи у једној реченици: “Јер је његово затварање било законито”.[1] Таква је аргументација суда. Скреће на себе пажњу чињеница да су судије донеле ту одлуку последњег дана свог пуномоћја, па сада, као, тамо нема више никаквих питања – ми више нисмо судије! Међутим апсолутно је јасно да такав одговор нити је основан, нити је праведан. Као прво, сви међународни акти по правима лица оптужених за чињење злочина, прописују право на компензацију. Тако, на пример, Члан 5. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, доноси овакав параграф: “Свако ко је постао жртва хапшења или затварања под стражом, има право на компензацију”. Чланови 9. и 14. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, садрже аналогне постулате. Као што видимо, не ради се о законитости или незаконитости држања под стражом, него о томе да је лице постало жртва хапшења или држања под стражом. На тај начин, одговор судија не само да није основан, него одговара на сасвим погрешно питање, а не на питање на које су морали одговорити. Наравно, Хашки трибунал је већ навикао све да мисле да, уколико он ослободи неко лице, оно мора бити срећно због саме те чињенице и једноставно да се покупи што је могуће брже из “престонице међународног правосуђа”. Међутим, Војислав Шешељ није такав. Он ће тражити компензацију. Његов здатак није добити новац, него разрушити Хашки трибунал, показавши његову злочиначку суштину. Без обзира на то што светски медији тврде да је МТБЈ израз најбољих достигнућа савременог међународног права, на површини се испоставља да у том трибуналу чак ни формално нису реализовани елементарни захтеви. Ни Статут МТБЈ, нити Правила процедуре и доказивања, не садрже било какво помињање о праву оптужних на компензацију од неправедних хапшења. Први који су покушали да добију компензацију од МТБЈ били су Зоран и Мирјан Купрешкић, које је трибунал ослободио у вези са недоказаном кривицом. Купрешкићи су у вези са својим ослобађањем затражили од МТБЈ компензацију за њихово незаконито осуђивање и затварање. Међутим, њихови захтеви су одбачени на основу тога што у Статуту или Правилима процедуре и доказивања МТБЈ нема никаквих прописа који гарантују право на компензацију. У вези с тим интересантно је приметити да се ситуација у Међународном трибуналу за Руанду (МТР) – који је аналоган случај са МТБЈ – ситуација развијала на нешто другачији начин. Са једне стране, статутни документи тог трибунала такође не садрже никакве помене о компензацији, али се практика компензације показала нешто интересантнијом. Тако је, на пример, у пресуди по предмету “Тужилац против Л. Семаза” апелационо веће које је, премда је истакло одсуство у Статуту и Правилнику о процедури и доказивању МТР права на пресуђивање компензације, ипак изјавило да Члан 19. Статута обавезује судску администрацију да обезбеди праведно судско вештачење. Апелационо веће је указало да давање гаранција на праведно судско вештачење у Статуту МТР обавезно претпоставља давање компензације у датом случају. Било је и других случајева давања компензације за кршење права (на пример, у предмету “Тужилац против А. Реамакуба”, коме су присудили компензацију због кршења његових права за правном помоћи. Међународни кривични суд (МКС) директно предвиђа право на компензацију. Сагласно Члану 1, параграф 85 Римског статута МКС, свако ко је постао жртва незаконитог хапшења или задржавања под стражом, има право на компензацију која има тужбену снагу. У силу Члана 2. параграфа 85 Римског статута МКС, ако било које лице коначном пресудом буде проглашено лривим за злочин и ако је њему донета пресуда била касније промењена на тим основама да било каква нова или поново откривена околност неоспорно доказује постојање судске грешке, то лице које је претрпело кажњавање у резултату таквог признања кривим, добија законску компензацију уколико не буде доказано да није било неизвесних околности о указаном – искључиво или делимично по његовој кривици. Међутим, право на компензацију за неосновано хапшење и држање под стражом оптужени има не у складу са постојањем (или одсуством) тог права у статутима судова или трибунала, него у складу са међународним правом. То се у великом степену односи на међународне кривичне трибунале. Тужба професора Војислава Шешеља озбиљно је заснована. Тако, на пример, наводе се цифре оних трошкова које је била приморана да сноси породица Шешељ ради остваривања посета, губици зарађених плата на радном месту и други трошкови. Треба истаћи захтев о компензацији за наношење штете у вези са дефамацијом од стране медија. Тако је Војислав Шешељ у свом обраћању суду утврдио да је суд дужан да компензује: Као што видимо, Претресно веће у Шешељевом предмету једноставно није желело да разматра захтев за компензацијом. Међутим, то питање ће се још морати решавати. МТБЈ не може једноставно да “ослободи” оптуженог кога је држао у затвору 12 година. Неко мора да сноси одговорност за незаконито затворско задржавање. Главну одговорност сноси тужилаштво. У кривичним кодексима свих земаља света постоје параграфи који предвиђају одговорност тужиоца за незаконито позивање на кривичну одговорност. Војислав Шешљ је предочио довољно доказа да тужилаштво није погрешило што га сматра кривим, него да је са злим предумишљајем покушало да га осуди без доказа. Уколико сам трибунал не жели да реши то питање, онда то мора учинити Савет безбедности ОУН. У сваком случају међународна одговорност мора знати одговор на то питање. [1] Дословно: “…the Chamber rejected all of the previous requests of this nature filed by the Accused having found that his provisional detention was lawful» // THE PROSECUTOR v. VOJISLAV ŠEŠELJ. DECISION ON ACCUSED’S COMPENSATION CLAIM ON ACCOUNT OF GROUNDLESS DETENTION. 31 March 2016.
