Турска и Минска група ОЕБСА-а: да ли се интереси подударају?

Руска дипломатија је још једном потврдила своју спремност, а што је најважније, способност да добије оперативно регулисање околности у жариштима регионалних сукоба. Неколико дана после обнављања опсежних борби у зони Карабашког сукоба, Москва је не само посадила за преговарачки сто високорангиране делегације Азербејџана и Јерменије, него је и добила њихово постизање споразума о прекиду ватре у зони Карабашког сукоба. Према војним изворима, ови договори су били постигнути током сусрета начелника генералштаба армија Јерменије и Азербејџана у Москви.  [/5704cb8f9a79470eb2af58fb?from=main] И премда по сведочењу министра одбране Јерменије Сејрана Огањана, приликом сусрета није било потписивања било каквих докумената по питању примирја, значај овог споразума је тешко проценити – узимајући у обзир сву жестину насталих околности које су се стекле минулих дана у самом Нагорном Карабаху и око њега. Поготово што је тог истог дана, 5. априла, председник Русије Владимир Путин телефоном разговарао са председником Азербејџана Иљхамом Алијевим и његовим јерменским колегом Сержом Сергсјаном. Руски лидер је позвао обе стране да у хитном режиму обезбеде потпуни прекид борбених дејстава и поштовање режима примирја, истакавши да Русија остварује неопходне посредничке кораке, који треба да омогуће нормализацију околности. Поред тога, председник Путин је истакао “важност обнове усаглашености са Минском групом ОЕБС-а преговарачког процеса између Јеревана и Бакуа у циљу даље мирне регулације карабашких проблема”. [http://www.kremlin.ru/events/president/news/51644] И ето, управо ослањање на важност активизације Минске групе ОЕБСА представља кључни моменат у насталој ситуацији. Ратно примирје у зони сукоба мора бити поткрепљено достизањем каквог било, макар и минималног, политичког споразума под међународним гаранцијама и терен Минске групе на најбољи начин одговара тим циљевима као већ дејствујући механизам који у својим редовима обједињује различите стране и институције. У овом тренутку копредседници те групе су Русија, Француска и САД, а њени стални чланови – Белорусија, Немачка, Италија, Шведска, Финска, Турска. У састав групе улазе такође и Азербејџан и Јерменија. Међутим, препрека реалном и оперативном успеху међународних посредника у сличном формату може постати одсуство код низа чланова групе реалне заинтересованости за компромисним политичким регулисањем. У првом реду то се односи на Турску – за коју заоштравање Карабашког сукоба представља један од елемената глобалне геополитичке игре чији је циљ јачање сопствених позиција у Европи, на постсовјетском пространству, а такође и у региону Блиског и Средњег Истока. Притом је карактеристично да су турски медији од самог почетка распиривања сукоба почели супротстављати Турску и њене интересе са међународним посредницима на челу са Русијом, Француском и САД. Ево, на пример, карактеристичног цитата из издања Habertürk. Изјављујући да “Азербејџан никада није био страна која тежи рату без 0бзира што се његова територија налази већ четврт века под окупацијом. А у условима таквог пада нафте, рат уопште није нешто што је њему потребно”, турско издиање прави следећи красноречив и коначан закључак: “Међутим, чланови Минске групе – Америка, Русија и Француска – које у сваком тренутку могу да реше то питање окупације, учинили су то питање предметом међусобне трговине”. [http://www.haberturk.com/yazarlar/guntay-simsek-1019/1220031-azerbaycan-ermenistan-olayinda-enerji-var-mi] А друго турско издање Milli Gazete, садашње догађаје око Нагорно-Карабаха без имало устезања назива “последњим ратом Русије”. Притом, часопис даје своју прогнозу будућег развоја ситуације у читавом региону управо у духу “неоосманизма”: “Силе које су раније дејствовале заједно, како би поделиле и уништиле Отоманску империју – Туркестан, данас су ступиле у интензивну борбу једна са другом. Тај проце указује на изградњу новог, са турске тачке гледишта  и турског света, геополитичког и геостратешког баланса у будућности. Ако овај пут турско-исламски свет учини оно што није могао учинити пре 150-200 година, и обезбеди јединство и солидарност, тада ћемо моћи говорити о потпуно другом столећу”. [http://www.milligazete.com.tr/koseyazisi/Yeni_Hasta_Adamin_Yukari_Karabagdaki_Son_Savasi/28894#.VwH6vjFrREg] Сличне публикације не само да одражавају владајуће расположење у Турској по питању перспектива и саме жеље за учешћем Минске групе ОЕБСА у политичком процесу око Нагорно-Карабаха, него са своје стране стварају за председника Реџепа Тајипа Ердогана неопходно пропагандистичко покриће за заоштравање државне позиције. Притом је већ сада приметно да Турска практично себе не позиционира као независног посредника него као земљу која следи конкретне политичке циљеве, бескомпромисно подржавајући Баку. Међутим, са друге стране, она објективно осложњава за Русију, Европу и САД тражење компромисних модела за карабашко регулисање и подстицање страна да закључе конкретне договоре који се базирају на узајамним уступцима. Ердоган је од самог почетка данашњег замајца сукоба не једном истицао – у том смислу и приликом разговора са председником Азербејџана Иљхамом Алијевим – да ће “турски народ увек бити заједно са азербејџанским народом”. Још покушавајући на све начине да измести Москву изван карабаског регулисања кризе, тврдећи да, ако је било која страна и узела учешће у сукобу у Нагорно-Карабаху, “онда је то Русија”. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/5704fb849a794764d0425428?from=main] У вези с тим треба напоменути да управо садашњи премијер Турске Ахмет Давутоглу представља креатора доктрине “стратешке дубине” коју су увеле у праксу садашње турске власти по питању не само Сирије или Азербејџана, него и других земаља у региону. Да би се та доктрина схватила, цитирамо посебно фрагмент из реферата Давутоглуа који се чуо на конференцији “Османско наслеђе и муслиманске општине на Балкану данас” одржане у Сарајеву током 2009. године – у коме је он обећао: “Ми ћемо реинтегрисати Балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на гореуказаним принципима регионалног светског мира”. “Полазећи од постојећих историјских веза, спољна политика Турске прати циљеве успостављања поретка у свим горенаведеним суседним регионима” – приметио је шеф турског кабинета – практично дајући својој земљи улогу једног од кључних учесника преформатирања ради сопствених циљева, па тако између осталог и кавкаског региона. Очигледно је да слично “преформатирање” у духу традиције Османске империје не одговара интересима ни самих народа који живе у региону, нити Европљана – који су се већ нашли у позицији таоца Анкаре по питању избеглица.