Пројект “Северни ток – 2” последњих дана се поново нашао у епицентру дискусија. Истина, те дискусије носе приметни укус “Деја ву”. Поново, као и крајем 2015. године, на адресу руководећих органа ЕУ упућено је колективно обраћање са критикама овог пројета. Поново се наводе сви ти аргументи на рачун тога да изградња нових капацитета гасовода из Русије у Немачку подрива енергетску безбедност Европе и води – ни мање, ни више – него ка геополитичкој нестабилности. Па и потписници тог писма су ти исти – лидери држава централне и југо-источне Европе. Шефови влада Чешке, Естоније, Пољске, Мађарске, Летоније, Словачке и Румуније, као и председник Литваније, уверени су да ће гасовод “Северни ток – 2” изазвати “потенцијално дестабилизујуће геополитичке последице” и “може представљати одређене ризике за енергетску безбедност централне и источне Европе”. [http://www.rbc.ru/politics/16/03/2016/56e979499a79479694509bc1] Према информацијама агенције Reuters, аналогну позицију заузима и Хрватска (на чијој територији ЕУ уз помоћ САД планира да пусти у пуни капацитете пилот пројекат терминала течног природног гаса). Према подацима агенције, представници Загреба су чак потписали једну од верзија документа, међутим, трагови тог потписа негде су се загубили. [http://uk.reuters.com/article/uk-eu-energy-nordstream-idUKKCN0WI1YV] Овде је још веома карактеристично да је само колективно писмо на име председника Европске комисије Жан-Клод Јункера датирано на 7. март, а за њега се сазнало тек 16. марта – и то не од самих еврочиновника, него од свудастижућих западних новинара. Сада да пробамо да се разаберемо у суштину оптужби, као и у разлоге који су побудили државе региона да поново огласе све те тезе. Техничка подлога питања објективно је у потпуности осветљена у одговору оператера пројекта “Северни ток – 2”. У изјави његове прес-службе истиче се да писмо упућено шефу Европске комисије, без обзира на високу функцију аутора писма, не може издржати објективну критику”. Према подацима оператера пројекта, “испоруке енергената у ЕУ никада нису биле више диверсификоване него што су данас”, притом “конкуренцију руском гасу чини мноштво међународних добављача”. Према објективним статистичким подацима, за период 1990-2014. године, улога Русије у укупном обиму гаса који се увози у Западну Европу скраћен је скоро удупло. Услед тога, на данашњи дан руски гас покрива отприлике 30% од укупне потребе за гасом у Европској унији. Ти подаци, право речено, признају се и у самој Европској комисији. [http://www.nord-stream2.com/ru/informatsiia-dlia-pressy/novosti/severnyi-potok-2-povysit-bezopasnost-postavok-gaza-v-es-12/] На тај начин, говорити о монополу руских испорука и претњама од Русије које из тога произилазе, нема никаквих основа. Штавише, како су уверени у прес-служби оператера пројекта “Северни ток – 2”, рад овог гасовода не представља никакав ризик за државе које у знатној мери зависе од једног извора енергије. Штавише, те земље ће само имати користи од таквих пројеката као што је “Северни ток – 2”, пошто потребе за гасом неумољиво расту док се истовремено смањују резерве Северног мора. Притом су аутори писма Јункеру у понечему и у праву. На пример, у својој тврдњи да ће изградња ниве гране “Северног тока”имати “веома јак утицај на развој гасног тржишта и схему гасног транзита у региону, а посебно на транзитној маршрути преко Украјине”. [http://www.rbc.ru/economics/21/03/2016/56f04fe99a794772052495fb] Заиста, утицај на гасно тржиште и на транзит преко Украјине ће бити присутан – у плану смањења транзитних ризика путем искључења те земље која се практично налази у стању колапса, нема шансе да буде примљена у ЕУ у догледној будућности (то признаје и сам Јункер), а такође није у стању чак ни да реши питање са сопственом владом. Сматрати очување транзита преко овакве државе залогом сопствених економских и политичких интереса – није ништа друго него издавање црног за бело. Разуме се, шефови држава и влада региона централне и источне Европе добро схватају све горе наведене тезе – посебно ако узмемо у обзир њихово заиста позитивно искуство двостране узајамне сарадње са Русијом управо у области енергетике. А из тога следи да треба тражити друге опруге за појаву нове верзије прошлогодишњег писма. И те опруге се не налазе на Истоку, него на Северу – у Немачкој. Управо Берлин, заправо владајућа коалиција, представљају главну адресу критике од стране централноевропејаца. И овде заиста већ код сваке државе постоје сопствени објективни мотиви – од којих је главни, не дозволити да Немачка постане кључни дистрибутер руског гаса. Подсећамо да друга грана гасовода “Северни ток” која треба да буде постављена по дну Балтичког мора, треба да увећа обим испорука гаса у Немачку за два пута, до 110 милијарди кубних метара гаса годишње. У конзорцијум за реализацију пројекта улазе поред руског “Газпрома” и немачке компаније E.ON и Wintershall, британско-холландска Shell, аустријска OMV и француска ENGIE. Међутим, главно је да ће управо Немачка практично контролисати даљу дистрибуцију гаса, па тако и његову могућност транспорта до кључних централноевропских дистрибутера гаса у аустријском Баумгартену. Управо ова околност и изазива главну забринутост у престоницама земаља региона, пошто ће то још више ојачати како финансијско-економске, тако и политичке позиције Берлина у региону. И постоје основе за сличне сумње. Још крајем 2013. године Европска комисија је посведочила “сумњиво висок ниво” трговачког профицита Немачке са земљама региона. Рецимо, у септембру ове године – на врхунцу европске кризе – овај показатељ је достигао рекордне показатеље од 18,9 милијарди евра. Према мишљењу Европске комисије, сличан резултат је достигнут на рачун вештачког нарастања извоза у условима економских проблема код главних трговачких партнера Немачке у виду земаља централне и источне Европе. Како је изјавио тадашњи шеф Европске комисије Хосе Мануел Барозо, слична ситуација тешко да може помоћи “обнављању избалансираности економије ЕУ”. И од тада ситуација у односима Немачке и држава централноевропског региона принципијелно се није променила. Штавише, односи између Берлина и престоница земаља региона су се још више погоршали услед проблема са избеглицама – по коме Немачка заузима принципијелно другачије позиције, и како показује пракса, веома опасне за јединство и судбину позиције Европе. Према расположивим информацијама, обнародовање новог писма са критиком Немачке у вези са пројектом “Северни ток – 2” била је специјално припремљена за самит ЕУ – Турска, на коме је Брисел под притиском Немачке практично прихватио све захтеве и услове Анкаре. Тако да геополитичке игре око гасовода постају све оштрије и вишепланске. Тешко да такве игре могу помоћи реалној енергетској безбедности Европљана.
